Pada neka hladna kiša napolju. Ubi Bože! Sreća da sam poneo kišobran sa sobom, mada sam baš bio u dilemi. Oklevao sam, jer toliko sam kišobrana izgubio po raznoraznim autobusima i kafanama, još u vreme dok sam studirao.
Počinje jak vetar, savija i lomi ovaj nesrećni kišobran. Probija i reže ,,sibirska košava”, do samih kostiju. Sever je to, burazeru, nema zezanja.
Stigoh nekako do popularne ,,Sedmice”, mog omiljenog restorana, da nešto pojedem i popijem. I možda nešto novo napišem, ako mi dođe ,,lopta na volej”. U torbi koja mi visi na leđima, redovno nosim veliku crnu svesku formata A4, olovku i lap-top. Varijanta – ,,koljem po kućama, alat nosim sa sobom”.
Skidam gotovo mokru jaknu i počinjem da psujem sve redom: vetar, kišu, polomljeni kišobran (naravno, na izvornom srpskom, da me niko ne razume).
A onda se iznenada setih jedne anegdote i nastaje totalni preokret. Počinjem da se smejem kao ,,lud na brašno”. Naručujem odmah čašu crnog, francuskog. Preskačem ,,čorbu, sarmu i punjenu papriku” (pa nismo na svadbi, pobogu brate!).
Odmah naručujem specijalitet kuće: ,,pastu od morskog ježa”. Konobarica Ekaterina se smeje i zadovoljno klima glavom. Razumeli smo se potpuno, redovno dolazim kod nje i već imamo neke svoje, interne šale. (Ovo ,,redovno” podrazumeva dva puta nedeljno. Ipak sam ja čovek u godinama. ,,Ozbiljnim” godinama.)
Zaboravljam ekspresno na sve i vraćam se daleko u prošlost. Zatvaram oči i gotovo da vidim ceo taj crno-beli film, iz davnih vremena. Evo kako je to bilo…
Đura Jakšić, naš čuveni pesnik i slikar, službovao je u Beogradu. Baš tu negde u samom centru, negde oko Skadarlije. I nije mu bilo loše. Dobro se uvalio, u krugu ,,dvojke”. Ali, ne lezi vraže. Krenuše jednog dana kola nizbrdo…
Đura je voleo da piše pesme. I ne samo da piše, nego i da ih objavljuje. Ništa strašno, naprotiv. Čak i pohvalno, rekli bi optimisti. Osim ako to nisu pesme i tekstovi direktno upereni protiv vlasti. A upravo takve je Đura najviše voleo da piše…pored ljubavnih, razume se…
I baš tog prethodno pomenutog ,,jednog dana”, prekipelo nekome iz vlasti zbog Đurinih revolucionarnih ,,pesničkih bravura”. Prelila se čaša i vlast donosi odluku da se obračuna sa slavnim pesnikom. Odluka je morala da bude surova i elegantna. Morali su da ga sklone negde u stranu, negde ,,pod tepih”. Na ,,hlađenje”. Da ne ismeva vlast i da ne ,,podbunjuje sirotinju raju”.
Rešili da pošalju Đuru u neko selo, negde u okolini Zaječara. (Za one koji ne znaju – Zaječar je jedno malo mesto, nedaleko od grada Bora. Redovno smo ih pobeđivali u fudbalu. Eto, tek toliko, da se zna.) I tako krene Đura da službuje u tom selu, kao učitelj. Lep posao – bolje to, nego da “rmbači”u nekom rudniku.
Učio Đura decu da pišu i čitaju, da slikaju i maštaju. Nije pao u depresiju. Naprotiv. Mangup je bio Đura. Našao je on vremena i za neke druge stvari. ,,One stvari”.
Na jednom od redovnih seoskih ,,pijačnih dana”, spazio Đura jednu zgodnu i lepu ženu (pijačni dan je u tom selu bio četvrtkom; za one koji ne znaju, nije to bio dan kada se pije, nego dan kada se ide na pijacu – da se kupe neke neophodne namirnice, da se ljudi malo sretnu i popričaju).
Dopala se ona njemu, ali dopao se i on njoj. Zgodan bio Đura – visok, crnokos, preplanuo… varijanta: ,,široka ramena, uski kukovi – plave oči, a crni brkovi”. Registrovala ga lepojka momentalno. Još kada je Đura progovorio ,,po beogradski”, kada je počeo da ,,udara” i ,,felšira” lepo upakovane komplimente – dotična gospođa seljanka odlepila potpuno!
I tako, mic po mic, kako to već biva u takvim situacijama, upoznali se oni čovečanski. Ispričali se bez ustezanja, nema tu šta da se krije – sevaju varnice na kilometar. Hemija je to, nema pomoći – prirodni instinkti su odradili svoj deo posla. Ostalo je još samo da se dogovore kada i gde da se sretnu, pa da ,,meraklijski” završe započeti razgovor. Bez odeće, podrazumeva se. Varijanta ,,jedan na jedan”, pa ko preživi – neka priča.
Mala nevolja je bila u tome što dotična dama nije bila iz tog sela gde je službovao Đura, nego iz susednog. Razdaljina nije bila prevelika, svega nekoliko kilometara, ali opet – nije baš bilo udobno pešačiti po mrklom mraku, lomiti noge kroz šljivike i livade. Međutim, to za Đuru nije bio nikakav problem – zbog takve stvari, ako treba, on će i u vatru, i u vodu, i u nabujalu reku! Zbog ,,one stvari”, kako je to govorio Đuza Stojiljković, prodao bi i otadžbinu – takav je bio Đuza (pardon, htedoh reći – Đura)!
Sve se oni lepo dogovorili: da dođe Đura kod nje, u subotu uveče. Lepo. Odgovara njemu, odgovara i njoj. Idealno. Dogovor je pao u četvrtak, a petak je proleteo kao vetrom odnesen. Đura nije stigao ni okom da trepne – radio je malo sa decom u školi, a onda skratio časove zbog ,,viših državnih interesa” i brže-bolje odjurio svojoj kući, da se malo pripremi uoči ,,subotnjeg derbija”.
,,Štucovao” malo Đura svoje duge brkove, štucovao još po nešto što je trebalo štucovati. Promenio ,,jelkice” ispod miške, promenio donji veš. Poneo, mangup, iz Beograda par onih erotskih gaća, na koje dame otkidaju.
Došla tako i subota. Spreman Đura kao zapeta puška. Obukao novo odelo – prvoklasni štof iz Beča, a sašiveno kod najboljeg krojača u Beogradu! Negde predveče, krene on na put. Tempirao formu, da stigne laganim hodom taman negde oko ponoći. Da ga niko ne vidi. Selo je to, svako svakog zna, da ne pukne bruka. Ide tako Đura lagano kroz šumu, pevuši svoju omiljenu pesmu:
,,Kaži mala kako čezneš, dok me čekaš s’ puno nade, da ti dođem sa osmehom kroz šljivike i livade…” (Kasnije je Dragana Mirković prepevala tu pesmu, koja je postala veliki hit.)
Ubrzo se našao pred kućom dotične gospođe, a odmah zatim dočepao se i samog ,,srca šesnaesterca”. Još samo da padne, kao Milko Đurovski, pa da sudija svira ,,klasičan penal”.
Taman se Đura odomaćio i ,,prihvatio posla”, uzdiše dama, uzdiše on. Bacaju odeću na pod, kad odjednom: ,,BAM, BAM, BAM – neću ništa da znam! Nisi dovoljno brz – BAM, BAM, BAM!” – lupa neko na vrata! Ma kakvi lupa – razvaljuje!!
- Otvaraj, ženo, sunce ti tvoje kalaisano… zaboravio sam ključ… – viče neko sa ulaznih vrata, kao pomahnitao…
- Jaoj, to je moj muž! – viče uplašeno gospođa seljanka i brzo navlači ‘aljine na sebe… – Brže, Đuro, oblači se i iskači kroz prozor! Evo, ovaj prozor ovde, pa pravo kroz kukuruz, do šume! Tamo si bezbedan… – jedva dolazi do daha Đurina nesuđena ljubavnica i baca mu komadiće odeće, koje je pre samo nekoliko trenutaka tako strasno otrgnula s’ njegovog preplanulog tela…
- Čekaj malo… kakav muž, pa nisi mi ništa rekla za muža? – šokirano izgovara Đura, potpuno sluđen i izgubljen u celoj toj tarapani…
- Nisam ti rekla, pa šta? Naravno da ti nisam rekla, budalo… da sam ti rekla, ti ne bi došao… ovako, moglo je nešto i da bude… samo da se ovaj moj bilmez nije prerano vratio sa službenog puta iz Vrnjačke banje… verovatno je i njemu tamo propala neka kombinacija, pa se vratio kući… džukela bezobrazna… hajde, brzo, iskači… ako nas uhvati zajedno, ubiće te, očiju mi… drugi put, Đuro moj lepi… drugi put… – grli ga i ljubi gospođa seljanka, a Đura već do pola visi s’ prozora…
- Kako drugi put? Pa ništa nije bilo ni prvi put, to se ne računa… prvo moramo da ponovimo prvi put, pa tek onda drugi put… – pokušava Đura da bude duhovit, a onda mu tu filozofsku besedu preseca jak udarac zadnjicom o ledinu. Ustaje Đura hitro na noge lagane, otresa prašinu sa dupeta, pa pravac kukuruz… pun sprint, koliko ga noge nose…
Pribrao se Đura posle velikog šoka. Dočepao se šume i konačno odahnuo, kad ponovo – ,,grom iz vedrog neba”! Počinje da pada jaka kiša i kreće silni vetar, koji nosi sve pred sobom! Gromovi i munje sevaju sa svih strana! Proklinje Đuro svoju švalersku avanturu, probija se kroz granje i šipražje, traži spas u ,,nebranom grožđu“!
- Pa što bar ne uzeh kišobran sa sobom, sunce mu žarko… važno da sam navuk’o švalerske gaće i obuk’o novo odelo… eh, Đuro, Đuro, nesrećo jedna.. šta si dočekao…“ – mumla Đura sebi u bradu, kao da bi mu kišobran pomogao u tom užasnom kijametu…
Posle duge vratolomije, konačno dolazi do svog doma. Malena, ali pristojno uređena kućica, koju su mu ,,seoske vlasti“ dodelile na korišćenje, još onog prvog dana kada je po kazni stigao u selo.
Skida Đura mokru, blatnjavu odeću i gleda svoj lik u ogledalu. Tuga i jad! Novo odelo – potpuno uništeno! Propast totalna! Gleda Đura i ne zna šta da radi od muke i nevolje!
I onda, umesto da jednostavno presvisne od čemera i jada – budi se taj pesnički gen, taj ,,vic“ koji pomaže da se premoste takvi ,,momenti užasa i duševnog rastrojstva“. Odjednom se na Đurinom licu pojavljuje šeretski osmeh, a iz grla nezadrživo kreće junačka pesma:
Ide Đuro iz susednog sela,
Suvog ku*ca, al’ mokrog odela!
Tako se sve završilo. Hepiend na balkanski način. ,,Tvrd je orah voćka čudnovata – ne slomi ga, al’ zube polomi!“ – kako to lepo kaže veliki Njegoš.
Iz svake (naizgled) bezizlazne situacije, ipak postoji izlaz. Život je tragedija kada se posmatra u krupnom planu, ali komedija – kada se posmatra u totalu.
Gledam sa osmehom na svoj polomljeni kišobran. Moja mokra odeća već se poprilično osušila. Raspoloženje se drastično promenilo, u pozitivnom smislu.
Konobarica Ekaterina konačno donosi ,,pastu od morskog ježa“ i novu čašu francuskog crnog (prvu sam već ,,izgustirao“, dok sam pisao ovu priču). Upadljivo ,,vrcka“ i ,,giba u kukovima“, dok se graciozno približava mom stolu. Servira polagano i osmehuje se. Primećujem da na desnoj ruci nema burme – to je znak da je večeras otvoren put kroz ,,šljivike i livade“! Muž je, dakle – na službenom putu!
Osmehujem se sada i ja. Klimam glavom i namigujem diskretno, u stilu:
„Dal’ da se smirim, il’ da se dam u trk?
Možda ću večeras – da omastim brk!“
Eto, tako stoje stvari u Sibiru. Nadam se da Vam se priča dopala. Hvala Vam na pažnji i želim Vam sve najbolje, uz „hajdučki“ pozdrav:
„Kadar biti stići i uteći,
I na strašnom mestu postojati!“
Živi bili i veseli!
Post Scriptum: Svaka sličnost sa realnim ličnostima i događajima je slučajna. A možda i nije…
https://www.youtube.com/watch?v=ZGEDqGMlGkk&list=PLVURZmSaT4LHnoElpW0Sb8uhsHbOii7m_