Кренуо Цига са женом на пут. Путовали они тако, дању и ноћу, по шумама и горама. Путовали по брдовитим пољима и виноградима. Путовали кроз шљивике и ливаде.

Лепо и топло било време, удобно и слатко било путовање. Када би се уморили од пута, пронашли би неко згодно место, неки стог сена или пласт сламе, па се мало поваљали и науживали.

Када би огладнели, само би пружили руку и убрали грожђе, jабуку или крушку, па затим наставили даље.

Ишли они тако, ишли, и jедног лепог дана наиђу на jедан предиван шљивик. Шљиве мирисне и jедре, велике и плаве – милина Божиjа! Гладниjе очи, него уста! Баце се они одмах на посао – навалили на шљиве, као чума на децу! Само пршти! Лете коштице од шљива на све стране!

Али, како каже народна пословица – у лажи су кратке ноге, а у крађи су кратке руке! Изненада се ,,из ведра неба” поjави газда, власник тог истог шљивика! И то не ,,голорук“, већ са пушком у рукама:

,,Добар дан, добри људи! Jа сам таj и таj, а ви – коjи сте? Шта тражите у мом шљивику? Кога сте питали и ко вам jе дозволио да берете и jедете моjе шљиве?” – смртно озбиљан био jе крупни, бркати газда.

 

Наставак приче можете прочитати овде:

ЗА ШАКУ ШЉИВА (Други део)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.