Седми део приче можете прочитати овде:
ЗА ШАКУ ШЉИВА (Седми део). Перипетиjа.
И тако се тог дана све завршило, у здрављу и весељу. Сви срећни, сви задовољни.
Газда Цветку се вратио осмех на лице, али нажалост то није дуго потраjало. Само пар месеци после догађаја у шљивику, док jе пекао ракиjу од оних истих шљива по којима се ваљао заједно са Цигином женом – изненада jе испустио душу, баш ту поред казана, и са осмехом на лицу отишао право Богу на истину.
Сведоци су касниjе говорили да су му последње речи биле: ,,Хвала ти, Жаклина…” – али нико од његове родбине ниjе у то поверовао, нити разумео, јер у његовом животу никада није било жене са таквим именом. Бар су они тако мислили…
Шљивик се после неког времена потпуно опоравио од нанесене му штете. Родиле шљиве поново, али овог пута – плодниjе и благородниjе него икада раниjе!
Родило у шљивику, али ,,родило” Бога ми још негде: код Циге и Циганке! Тачно 9 месеци од ,,љубавног двобоја” у шљивику, родило се у веселој и срећној циганској породици још једно дете. Седмо дете по редоследу, лепи плавооки дечак, гарав као ,,гарави сокак” и насмеjан као летњи дан у подне!
Нису одмах знали како да му дају име. Цига је хтео да дечака назову Шљивко, Циганки се допало Воћко, али су им добри људи објаснили да таква имена нису баш ,,у моди”, па су зато пронашли срећан компромис.
Дечака су назвали Срећко, јер срећан је био баш тај дан када су у шљивику газда Цветка сазревале шљиве: мирисне и једре, велике и плаве.
То jе све. Краj приче.
Наравоучениjе:
Hе дираjте туђе ,,шљиве”.
Иначе – ,,вратиће се роде”.
Тачније – бићете је*ени.
https://www.youtube.com/watch?v=stgfVi9-Yko