Претходни део приче можете прочитати овде: КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Трећи део)

 

Сви су ћутали и слушали таj неприjатни диjалог. Прекорним гласом jе говорио Остоjа, очитао ми буквицу пред свима, а jа сам црвенео и црвенео. Одговорио сам нешто глупо, као у неком бунилу, без намере да се правдам, jер био сам крив. Знао сам то и био сам тога потпуно свестан.

На томе се и завршио таj час математике. Неприjатну сцену и диjалог наставника и ученика прекинуло jе школско звоно. Да ли jе то био спас?

Не, никако. То jе за мене био тек почетак своjеврсне душевне агониjе. Снажно осећање кривице усадило се дубоко у моју душу и нисам знао како да то исправим.

Школски дани су брзо пролазили. Полако сам се одомаћио у тој атмосфери и потпуно новом окружењу. Васпитно-поправни ,,шамар” наставника Остоје оставио је дубок траг, али дани су пролазили и тај непријатни утисак делимично је избледео. Бар сам ја тако мислио. Наставио сам углавном по старом и предњачио сам у глупостима, мада нисам био ,,буздован”.

Градиво се гомилало и дошло је време да се знање провери. Први контролни задатак из математике и потпуна катастрофа. Добио сам двојку код Остоје! Какав је то ,,ударац у плексус” био! Ваљда сам очекивао да ће он преписати оцене од учитељице Милке и да ће све остати по старом. Глатко и безбрижно. Међутим, гадно сам се преварио. Двојка је свакако боља од јединице (осим ако нисте голман у фудбалском клубу), али за мене је то било право понижење и увреда. Нисам се бунио, једноставно – то је био реалан показатељ мог знања (тачније – незнања) и ја сам то прихватио.

Плашила ме реакција мог оца. Никада ме није тукао, али био је строг и ја сам га се ,,плашио”. Односно, поштовао сам његов ауторитет…

 

One Thought on “КУМ НИJЕ ДУГМЕ (Трећи део – наставак № 3.1)”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.