Добро се сећам тих недељних поподнева. Отац би некако поверљиво и важно рекао:
“Сине, спремај се! Данас идемо на утакмицу – наши играју код куће!”
Мајка би спремила нешто посебно за ручак, а потом би се нас двојица, попут правих “завереника”, упутили ка стадиону.
Памтим сваки детаљ тог пута: од Козарске улице пречицом, преко јаловишта од пирита, и даље кроз младу багремову шуму, па онда редом поред аутобуске и железничке станице, да бисмо на крају коначно угледали зидине стадиона Рударског фудбалског клуба “Бор”.
На високој огради “стадиона крај пирита”, непосредно поред главног улаза, великим словима било је написано: “БОДОВИ ОСТАЈУ ОВДЕ!”
Тих година, био је то истински “храм” свих љубитеља фудбала из “Града Бакра, Злата и Осталих Племенитих Метала”. Рудари су буквално живели за тај недељни празник!
Два пута у току месеца, наши “зелено- црни” играли су као домаћини и то су били дани када се бујица позитивне енергије сливала ка градском стадиону. Гужве су биле редовне, али навијачи су достојанствено и стрпљиво пролазили кроз узану капију.
Отац ме је држао за руку и ја сам храбро корачао уз њега, гледајући нетремице у раздрагана лица: рудари, неимари, печалбари…радничка класа која је вредно градила свој “Бакарни Град”.
Осећао сам гордост, узвишеност, понос. Желео сам да тај осећај траје вечно. Тренутак пре него што бих закорачио у реалну бајку, пролазећи кроз “рупу на зиду”, кратко бих затворио очи и као молитву изговорио реченицу: “БОДОВИ ОСТАЈУ ОВДЕ!”
Увек сам са нестрпљењем гледао у правцу тунела из кога су се појављивали играчи. Узвици навијача бивали би све гласнији и гласнији, а онда би се коначно проломио урлик.
На терен су истрчавали наши љубимци, са нескривеним набојем такмичарске, победничке енергије: Јеса “Кондуктер”, Дуле “Поп”, Вита “Маестро”, Бандука “Мали Мрав”, Митке “Тенк”…
Колико смо их само волели и поштовали, колико смо им се само радовали!
Гледајући у те својеврсне гладијаторе, атлете у напону снаге, желео сам да једног дана истрчим пред публику, да осетим тај адреналин, да донесем победу свом вољеном граду.
Та жеља ми се делимично испунила. Бог ми је подарио таленат, направио чаролију и уградио разорну силовитост у моју “левицу”.
Али…ту ћу вам причу испричати неки други пут…можда…
Много је година прошло од тада. Ја сам своје најважније “утакмице” одиграо на другим теренима. Далеко од свог града, далеко од своје публике. Оно што сам понео са собом, оно што сам научио од својих тренера, наставника, родитеља – никада ме није изневерило.
После 39 година проведених у Србији, решио сам да се опробам у улози правог професионалца, својеврсног “фудбалског интернационалца”.
Живот ме је одвео у далеки и тајанствени Сибир. Ту ми се родио син. Тек након таквог предивног догађаја, коначно сам потпуно разумео значење појма – ЉУБАВ.
Од тог тренутка, све се изменило. Све је опет добило смисао. Поново су у мојој глави заиграле слике из детињства. Знао сам да свом сину дугујем много лепих и истинитих прича…
Живот “фудбалског професионалца” сличан је рударском “хлебу са седам кора”. Леп, атрактиван, али ужасно суров. Нисам много времена проводио поред свог детета. Играо сам “утакмице” на разноразним “гостујућим теренима”: на градилиштима, од Сибира, преко Црног мора, до Москве…па jош даље – до обала Индијског океана…
Једном приликом, пре него што ћу се из Москве запутити на Сејшелска острва, на нови “дерби”, украо сам десет дана одмора које сам провео са сином. У једној прелепој радњи, непосредно поред Црвеног трга, купио сам неколико малих поклона, играчака, шарених звечки, музичку кутију. Један од поклона био је посебан: прави мали фудбал, минијатурних димензија, у складу са његовим узрастом.
Тек је учио да хода. Био је чаробно неспретан у покушајима да се чврсто и стабилно ослони на своје ноге. Радовао се сваком од тих малих изненађења. Гледао ме. Смејао се.
Затим је уследила чаролија: спустио сам његову лопту на тепих и лагано почео да је “ролујем”. Наизменично левом, па десном ногом – не бих ли га заинтригирао.
Гледао ме испитивачки, као да је осетио да желим нешто важно да му саопштим, да му пренесем.
Зауставио сам свој “дриблинг” и одгурнуо лопту у његовом правцу.
Погледао ме право у очи, а онда спустио поглед ка лопти.
Испустио је шарену звечку, кренуо и – распалио ЛЕВОМ НОГОМ!!
Сузе су ми грунуле на очи.
Спустио сам се на колена и чврсто га привио на груди.
Нешто врело ми се сливало низ лице, али сакрио сам поглед иза његових леђа.
Тог тренутка, када је ударио лопту својом маленом левицом, читав живот ми је прошао кроз главу.
То предивно нежно створење било је моје све: моја прошлост, моја садашњост, моја будућност.
Моја најважнија утакмица.
Моја највећа победа.
Мој син.
Само сам га још снажније загрлио и тихо изговорио нашу молитву:
“БОДОВИ ОСТАЈУ ОВДЕ!”
“Сибирски Соколови” – Jуниор и Сениор: Георгий Драганович Соколов и Драган Соколов
(U Sibiru, 25.05.2014-e godine)
https://www.youtube.com/watch?v=MMb_RAYfB7M