КУМ НИJЕ ДУГМЕ (Трећи део)

Други део приче можете прочитати овде: КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Други део).

Први део приче можете прочитати овде: КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Први део).

На jедном од часова математике, почиње заплет. Седео сам у претпоследњој клупи, одмах до прозора, са Декиjeм Децановићем. Одмах иза нас, у последњоj клупи, седели су његов брат-близанац Зоки и наш другар Мића, а баш испред мене – моj ,,омиљени лик” Срба.

Наставник Остоjа jе писао нешто на табли и гласно говорио, повремено би се окренуо преко рамена да погледом ,,измери” свеукупну заинтересованост присутних ученика. Мени jе све то било смртно досадно, па сам почео да ломим комадиће гумице коју сам држао у рукама и да гађам директно у главу дечака испред мене. Збуњени Срба се пар пута окренуо у неверици и погледао ме без речи, а jа сам се правио блесав и невешт.

Он jе поново усмерио поглед ка табли и мирно наставио да прати излагање наставника Остоjе, а мене jе то додатно изнервирало. Наставио сам да га ,,торпедуjем” малим комадићима гумице, али он више ниjе реаговао. Трпео jе ћутке моjе ничим изазвано иживљавање. Али, не лези враже…

У jедном тренутку моjе неопрезности, наставник Oстоjић се окренуо и видео комплетну сцену.

,,Оооооо, баћо! Па шта то радиш?” – оставио jе моментално креду коjу jе држао у рукама и енергичним корацима запутио се у мом правцу. ,,Хаjде устани, да те сви видимо и запамтимо. Кажи ми како се зовеш и зашто то радиш? Зашто гађаш човека у главу?”

Устао сам и почео да црвеним. Изгледа да сам тек тада схватио сву озбиљност ситуациjе и осетио да сам направио неопростиву грешку, коjа ће ме скупо коштати.

Забога, jа сам био ,,бандит”, са амбициjом да постанем ,,вођа банде”, а Остоjа jе био ,,шеф полициjе” и управо ми jе ,,стао на реп”, филмским жаргоном речено.

Тих десетак минута срамоте jедноставно не могу да опишем. Разочарење коjе сам осетио у гласу наставника Остоjе погодило ме ,,до коске”.

Наставак приче можете прочитати овде: КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Трећи део – наставак № 3.1)

https://www.youtube.com/watch?v=cDeVEr4B4uE