КУМ НИJЕ ДУГМЕ (Први део)

Прелазак из Основне школе ,,29. Новембар” у новоизграђену ОШ ,,3. Октобар” у Бору био jе прилично болан. Четворогодишње дружење са учитељицом Милоксандром Миловановић и другарима из разреда оставило jе дубоке корене у мом одрастању.  

Моjа ,,банда” ми jе прирасла за срце и било jе некако несхватљиво да ћу морати заувек да прекинем то свакодневно дружење са њима.  

Одрастао сам на филмовима коjе jе у то време пласирао Холивуд, а моjи хероjи били су Џејмс Кегни, Хемфри Богарт, Џон Веjн и остали ,,окорели jунаци” са филмског платна. Толико сам се уживео у целу ту причу да нисам могао да направим разумну границу између стварности и фикције, па смо се по школи jурцали и ,,марисали” где год смо стигли.  

Наравно, као и у свим холивудским филмовима, морала jе ту да буде присутна и главна ,,хероина”. Моjа прва ,,велика љубав” била jе наjпаметниjа и наjлепша девоjчица у разреду (по моjоj скромноj процени и дубоком осећању), а имала jе заиста прави ,,филмски” надимак – Лолица.  

У jедној од тих бесконачних jурњава и туча, ,,шљепнуо” сам jе по лицу, по узору на Кегниjеве ,,изливе нежности” и она jе заплакала. Први пут сам осетио како могу да заболе женске сузе. Запамтио сам то заувек. Молио сам jе на коленима да ми опрости, на краjу сам и заплакао, а она jе онако у чуду прокоментарисала моjу изjаву да сам заљубљен у њу: “Па добро… и ти се мени свиђаш… али, много се биjеш и мени се то не допада…” 

Тако jе полагано и некако ,,филмски” протицала рана фаза мог школовања. Привезаност ка целом том окружењу била jе толико jака да сам се jедном приликом, врaћаjући се кући из школе (коjа jе била одмах преко пута градског стадиона), тек негде код аутобуске станице сетио да више не живим у Козарскоj улици, већ на сасвим супротном делу града, у улици ,,3. Октобар”. 

Моj отац jе добио стан од фирме у новом насељу (,,Четврта месна заjедница” jе тада била на ивици градског jезгра, у срцу багрењара по коме смо се касније играли) и тако су наши подстанарски проблеми коначно били решени. 

На само 5 минута хода од моjе зграде била jе ново-отворена школа “3. Октобар” и jа сам по ,,аутоматизму” наставио своjе школовање управо у њој. И управо ту, у том периоду, почиње прича коју заправо желим да Вам испричам.  

Пети разред основне школе, одељење V/4, разредни старешина Лидиjа Тодоровић, нови другари и – сусрет са главним jунацима ове приче… 

Други део приче можете прочитати овде: КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Други део)

https://www.youtube.com/watch?v=uFxxZd4lftw