Други део приче можете прочитати овде:

Вук и седморо јарића. Други део: ПУЦАЊ У ПРАЗНО

 

Сутрадан, у сам освит зоре, прикрао се Вук сасвим близу дрвене кућице и сакрио се у густом шипражjу наjбоље што jе могао. Залег’о вучина у зелену траву и маскирао се као Рамбо – само му уши вире из зеленог и густог жбуња!

Био jе веома љут и озлојеђен због претходног пораза, па jе био спреман да чека у заседи читав дан, не би ли некако успео да чуjе таjну лозинку (коjу ће тог дана смислити мама Коза и коjу ће потом пренети своjим jарићима).

Време jе споро пролазило и сунце се већ подигло веома високо. Дан jе био предиван и птичице су весело цвркутале са оближњег дрвећа, а вук jе и даље стрпљиво лежао у своjоj лукавоj „сачекуши“. Чекао он тако, чекао, чекао… и коначно – дочекао!

Врата омаленог дрвеног дома су се коначно отворила и у „расцветало“ двориште су истрчали  мали и весели jарићи – свих седморо – ведри и раздрагани, весели и насмеjани, као летњи дан у подне!

Мама Коза се као и обично спремала да крене на пиjацу, а они су се радосно окупили око ње, са намером да jе испрате. Осим тога, чекали су са нестрпљењем нову лозинку, јер то jе за њих била нека врста веома необичне игре (иако jе та игра имала jедну врло озбиљну, безбедносну функциjу).

  • Слушаjте ме веома пажљиво, драга моjа децо. Пре него што кренем у куповину, рећи ћу вам нову таjну лозинку, коjу ћемо знати само ви и jа… – брижним, али некако необично веселим гласом изговорила jе мама Коза…
  • Да, да, jедва чекамо да чуjемо!! – повикали су готово у исти мах сви мали jарићи: Кажи нам, мама – шта си данас смислила?!
  • Ево овако – наша данашња лозинка биће: … – изговорила jе мама Коза то што jе замислила (и чак мангупски намигнула своjим раздраганим jарићима!), али учинило се да jе то урадила некако веома неопрезно и некако сувише гласно…
  • Jао, козо jедна, од козе козо већа!! Па зашто тако гласно, глупачо jедна? – повикали су изненада из ваздуха успаничени малени врапци и лепршаве птице-ластавице; сви они су у ниском лету непрестано надлетали дом малих jарића и на таj начин успели су да “сниме” комплетну слику опаког напада коjи jе био у припреми: Чуће те злочести велики вук! Ево га ту, у жбуњу – сакрио се и само вреба повољну прилику да у сласт поjеде све твоjе нежне jариће!!

Међутим, већ jе било касно. Мама Коза их ниjе чула од прилично бучне граjе своjих веселих малишана, коjи су се спонтано растрчали свуда по дворишту у намери да се мало поиграjу пре него што мама крене у куповину…

  • Сада jе доста игре, дечице – улазите у кућу и одмах закључаjте врата, а jа одох у набавку, да вам донесем свеже намирнице… – зачуо се после неког времена звонки и упечатљиви глас jедне зреле козе, изразито доминантан међу свим осталим (прилично нежним) jарећим гласићима…

Послушали су jарићи своjу брижну маму без икаквог поговора и попут муње утрчали у безбедно пространство свог породичног дома. Закључали су тешка дрвена врата и чак три пута окренули кључ у брави, да се за сваки случаj стопроцентно осигураjу од потенциjалног напада било ког непожељног госта.

А Вук? Где jе био Вук и шта се са њим дешавало док jе све ово траjало?

Вук jе био на „седмом небу“! Био jе презадовољан, jер заиста се мама Коза неопрезно „излетела“ и прегласно jе изговорила таjну лозинку.

Било jе то сасвим довољно да искусна вучина своjим дугачким ушима и изоштреним слухом ухвати таj моменат наивне опуштености – лозинка jе била успешно регистрована и сада jе следила сурова реализациjа пакленог вучиjег плана.

Мама Коза jе била задовољна, па се на врховима прстиjу (попут праве шумске балерине) весело окренула за 180 степени око своjе вертикалне осе, лежерно захватила своjу велику корпу од врбовог прућа и безбрижно се запутила ка централноj шумскоj пиjаци…

  • Сачекаћу мало да матора коза замакне иза угла, а онда крећем у завршни напад на њен подмладак…– разговарао jе у мислима сам са собом сурови ловац на свежу jаретину: Jао, jарићи, jарићи – лоше вам се пише! Наплатићу вам скупо за оно jучерашње понижење – запамтићете ви мене за сва времена!

И заиста тако и беше. Мама Коза jе већ после непуних десетак минута била веома далеко и њена силуета се сасвим изгубила у титравоj измаглици одмах иза хоризонта. Вук jе са бескраjним задовољством неколико пута облизнуо своjе благо-испуцале вучиjе усне и нежно погладио своје дугачке проседе бркове. Хорор-завршница његовог пакленог плана коначно jе могла да почне…

 

Наставак приче можете прочитати овде:

Вук и седморо јарића. Четврти део (завршетак приче): ШОК

 

Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:

www.siberianfalcon.com

Балканска душа у срцу Сибира!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.