Фаберже и дворски драгуљари

Друга половина XIX и почетак XX века светла су страница у историји Русије: то jе чудесно време повратка неговању културног наслеђа нације и време неслућеног процвата уметности.

Током овог периода, древни „споменици“ руског злата и сребра оживљени су, преиспитани, изнова креативно интерпретирани.

Невиђени напредак у процесу овладавања врхунском вештином израде накита омогућен је захваљујући жељи друштва да настави националне традиције и да обнови своjеврсни уметнички печат руске уметности.

Све ово резултат је заједничког рада истраживача, рестауратора, уметника, архитеката, вајара: сви они су (заjедно са власницима водећих компанија – произвођача накита) веровали да су и слика, и чаша, и обичан сланик подједнако вредни пажње уметника. Управо због таквог приступа уметничком раду, многи производи настали у тим годинама постали су оригинална и јединствена ремек дела.

Као и у ренесанси, свакодневни предмети за кућно домаћинство поново су уздигнути на статус уметничких дела.

Руски накит добио је (апсолутно заслужено) свеопште светско признање, а руски маjстори-занатлије награђени су највишим наградама на светским и националним изложбама.

У другој четвртини XIX века у Русији је започела индустријска револуција.

Нове технологије омогућиле су модернизацију производње.

Машинске методе за обраду племенитих метала широко су почеле да се примењуjу у изради накита.

Предузећа су увела поделу рада по специјалностима, што је значајно побољшало квалитет производа.

На првој светској изложби у Лондону 1851. године, руске драгуљарске компаније импресионирале су светску јавност излажући свој јединствени накит са дијамантима, бисерима и тиркизом, као и декоративне и примењене производе од полудрагог камења и сребра.

Изложба је показала да је руска индустрија прешла на квалитативно другачији, много виши ниво. Коначно jе опште-потврђено и опште-признато: школа израде накита великог руског царства је апсолутно оригинална и потпуно непоновљива у широким светским размерама!

У више од хиљаду година дугој историји руског злата и сребра није било другог периода (тако кратког, а опет тако плодног), коjи jе свету подарио практично jедну читаву галаксију изванредних драгуљара.

У XIX веку, главни центри производње накита били су Санкт Петербург и Москва – градови са различитим историјским традицијама.

Упркос општој стилској оријентацији руске уметности тог времена, разлика између ових уметничких школа јасно је видљива код уметничких „споменика“ од злата и сребра.

На изложби су представљени радови талентованих мајстора руског царства који су били званични „добављачи“ руског царског двора (или су блиско сарађивали са њима), као и радови самосталних маjстора-занатлија који су повремено извршавали владине налоге, али из различитих разлога нису постали званични снабдевачи царског двора.