Други део:
Текст на руском:
КАПИТАН. Третья часть: СТАРШИЙ БРАТ
Текст на енглеском:
The CAPTAIN. Third part: The Older Brother
Пар пута сам питао и буквално замолио Борка да ми опише Николу из доба када су заjедно одрастали у Краљеву. Таj период Николиног формирања као играча и као личности био ми jе потпуно непознат, па сам због тога знатижељно и са великом пажњом слушао (наравно – и меморисао!) све што ми jе Борко испричао.
Било ми jе интересантно како се и на коjи начин (у коjим моментима и под каквим околностима) формира jедан победнички менталитет, коjи помаже jедном практично голобрадом дечаку да касниjе постане несаломиви борац, победник и шампион.
Jедном приликом седели смо у ресторану “Дома воjске” у Београду и уз шољицу кафе заjедничким снагама прелиставали дечачке успомене официра српске воjске, Николиног стариjег брата – Борка Лепоjевића:
– Драгане, веруj ми: то jе било потпуно неподношљиво! Стално jе тражио да играмо баскет, “jедан на jедан”, готово до изнемоглости. Стариjи сам од њега три године и у том узрасту то jе била велика предност. Физички сам био jачи и био сам прилично талентован, добар играч. Већ сам играо разноразне школске и “уличне” турнире, имао сам добру екипу за баскет и готово редовно смо побеђивали. Никола jе тада тек почео са кошарком, али jе упорно инсистирао на томе да одмеримо снаге. И jа пристанем – играли смо на кошаркашким теренима поред Ибра – победим га jедну, па другу, па трећу…кажем му – доста jе, идемо кући, али нема шансе… ни говора о томе…хоће да играмо поново и тачка. Одбиjем га, кажем доста jе, а он онда од беса скоро почиње да плаче и инсистира у стилу – не предаjем се, играмо нову партиjу! Шта ћу, куд ћу – невољно пристанем и опет почнемо да играмо…нисам му попуштао, наравно, али као стариjи ипак сам га мало штедео. Нисам био груб у дуелима, али волео сам да га мало “пецнем”, да га “подбодем” речима и испровоцирам, да видим од каквог jе материjала направљен. А он као пирана – гризе, бори се, „откида месо“ од фанатизма и упорности. Победим га и четврту партиjу, па пету, добиjем га некако и шесту, али настављамо даље и коначно – добиjе ме седму или можда осму партиjу и тек тада jе био краj нашег окршаjа. Прекидамо дуел и идемо кући. Већ наредног дана, ево га опет – смеjе се и каже: “Идемо да играмо баскет…jуче си имао среће, али данас си моj!” Парирао бих му у стилу: “Каква срећа, jуначе? Па резултат jе 8:1 у партиjама за мене, демолирао сам те…” A он већ подиже гард и узвраћа: “Ма нема то везе…случаjност, ниjе био моj дан…провоцирао си ме, па сам се мало изнервирао…али данас jе друга прича, готов си!” И тако, опет Jово наново, како каже народна пословица…играли смо до бесвести и назад…
***
***
Ja сам у целоj тоj причи заправо играо улогу “двоструког агента”. У Београду бих са Борком причао о Николи, а онда бих при повратку у Русиjу са Николом беседовао о Борку и његовом кошаркашком таленту:
“Ух, Борко jе био опасан баскеташ! Опасан! Имао je страшно добру екипу, играли су ту по Краљеву и побеђивали све редом…” – говорио jе Никола са великом дозом поштовања према свом стариjем брату, док смо седели и испиjали кафу у ресторану „Довлатов“ (jедном од наших омиљених ресторана у сибирском граду Cургуту).
У тим моментима, у његовом гласу и изразу лица видео сам да се ту не ради само о подразумеваноj братскоj љубави у стилу “то ми jе рођени брат, па jе због тога он наjбољи од свих”. Не, ту се радило о нечему сасвим другом: Никола jе заиста био импресиониран кошаркашким умећем свог стариjег брата и говорио jе о њему са пуно поштовања, уз приметну дозу дивљења и са благим признацима навиjачког фанатизма.
“Па добро, шта се са њим десило? Зашто ниjе наставио са кошарком? Тренирао jе редовно, био je супер-талентован… он те jе и одвео на први тренинг…шта jе после било са његовом кариjером? Због чега jе одустао?” – питао сам га готово разрогачених очиjу, jер ми jе просто феноменолошки било веома интересантно како се и на коjи начин у том раном дечачком узрасту практично опредељуjу људске судбине…
“Врло просто – доживео je повреду и било jе готово са кошарком…” – само jе одмахнуо главом добри моj другар Ниџа, оборио главу и гласно одхукнуо: “Повредио je леђа и то jе била велика препрека коjу ниjе могао да прескочи. Залечио jе повреду и играо jе jош неко време баскет са своjом дружином, доминирали су на тим локалним турнирима по Краљеву и околини…али снови о професионалноj кариjери били су завршени, jер би се при већим напорима стара повреда обнављала и ниjе било избора. Морао jе да одустане. Касниjе jе уписао Војну академију Универзитета одбране у Београду, успешно je завршио и постао официр…”
***
***
Тако jе Николин стариjи брат кренуо стопама њиховог оца Момчила, официра Jугословенске и српске воjске. Дисциплина, част и достоjанство – то су били основни принципи коjима jе таj воjник старог кова од малена обучавао двоjицу своjих синова. И обоjица су били задоjени управо таквим – витешким, часним, у правом смислу те речи: воjничким приступом животу.
Одлуком или игром судбине, десило се тако да стариjи Борко крене баш траговима оца, док je млађи Никола остао на спортскоj животноj стази. Прорадили су изненада херцеговачки гени коjе jе наследио од маjке Ковиљке и жеља да се докаже у спорту постала jе двоструко jача.
Сада више ниjе имао тако jедноставан, по мало наиван дечачки циљ да у играчком смислу достигне и престигне свог стариjег брата. Сада jе у питању било нешто сасвим друго, нешто много веће и нешто много значаjниjе.
Схватио jе млади Никола jедну просту ствар: од тренутка када се Борко опростио од кошарке, његова лична мисиjа постала jе сасвим другачиjа, а његов мотив дупло интензивниjи. Жеља да се докаже у свету кошарке постала jе далеко силниjа и моћниjа. Осетио jе прилив додатне снаге и спортског елана.
Сваки пут када би у руке узео кошаркашку лопту, пре него што би jе „треснуо“ од паркет или у скоку закуцао кроз обруч, прочитао би на њоj невидљивим словима исписану поруку:
“Сада имаш велику обавезу и веома тежак задатак: да се докажеш не само због себе, већ и због свог стариjег брата!”
Наставак приче можете прочитати овде:
Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:
Балканска душа у срцу Сибира!
https://www.youtube.com/watch?v=LyINhePD2co&t=163s