Трећи део:

СТАРИJИ БРАТ

Текст на руском:

Часть четвертая: ПЕРВЫЙ ТРАНСФЕР

 

Тренирао jе дванаестогодишњи Никола марљиво, предано и посвећено. Није пропуштао тренинге у КК “Краљево”, jeр дисциплина је за њега била урођени појам. Допунски је наравно тренирао са братом. Дешавало се понекад да Борко није могао да му спарингује због ванредних обавеза у школи, сопствених тренинга у старијим категоријама КК “Краљево” или евентуално због школских такмичења у кошарци, али тада је Никола  радио самостално и индивидуално.

На теренима поред Ибра, вежбао је неуморно свој шут, затим разноразне финте и лукаве дриблерске покрете, који ће му много година касније спортски коментатори у Русији окарактерисати као “сербские штучки” (у буквалном преводу – српске форе и фазони).

Продирао је и улазио под кош са било које позиције у рекету – и са леве стране (када је лоптом маневрисао левом руком, а десном градио себи простор у рекету), и са десне стране (тада би све било потпуно супротно); затим би нападао кош из неког окрета или полуокрета, замишљајући да за леђима има високог чувара који покушава да га “поклопи”. Искорак уназад, високи одраз небу под облаке и прецизно испуцавање лопте у правцу обруча – све су то били основни елементи који су морали да постану његово базично оружjе, његова лична карта и његова тешка артиљерија у годинама које тек долазе.

Сви ти базични елементи које је у раном детињству вежбао до изнемоглости, омогућили су му неопходну разноврсност у зрелијем узрасту и дубоким професионалним водама. У тренуцима када није ишао шут, он је дрско продирао по боковима рекета и полагао лопту у кош. Када би га затворио некакав гигантски центар и када је претила опасност да “попије” блокаду, уследило би лукаво проигравање под самим кошем или прецизна асистенција негде на рубовима терена, где би се ослободио простор неком од његових саиграча. То му је омогућило универзалност у игри и могућност да игра на разним позицијама у тиму. Такве играче су одувек волели тренери, поштовали саиграчи, а обожавали навијачи.

  • Тренирали смо пуно, и Борко и ја. Млади, пуни снаге, жељни такмичења и доказивања. Време када снага и енергија прште на све стране. После таквих тешких тренинга, били смо гладни као “вукови са Онтариjа” и сећам се да нам је мајка непрестано кувала и спремала огромне количине хране. Чорбе, месо, салате, тестенине,  пециво – поједемо ми све то као од шале, а она опет нешто друго смисли на брзу брзину: испржи читаву тону палачинки или крофни, понекад прженице…не знам како jе све то издржала, jер стално смо тренирали и стално смо били гладни, а нису била баш лагодна времена… – смејао се Никола некако дечачки веселo, а опет са извесном дозом горчине у гласу, док ми је препричавао своје спортске почетке из ране младости у родном граду Краљеву.

Године су заиста биле тешке и несрећне. Почетак деведесетих и ратно стање на просторима бивше велике државе Југославије. У том периоду, отац Момчило је као официр југословенске војске био на Косову, где се ситуација опасно заоштравала и војска је константно била у стању пуне ратне приправности. Ретко је имао прилике да обилази породицу у Краљеву, па је из тих разлога сав терет васпитавања синова пао на плећа мајке Ковиљке.

Ковиљка Лепојевић је тих година била запослена у фабрици “Мермер – Врба”, где је радила у својој професији као хемијски техничар. Касније је радила као шеф продаје познате фирме „Хисар” – Прокупље, која је у Краљеву имала чак три радње. Много посла и много обавеза за мајку са двоје деце, а финансијска надокнада за такав ангажман била је готово занемарљива. Плате су у том периоду биле изузетно ниске, због ужасно велике инфлације и свеопштег краха државне економиjе. Оно мало уштеђевине обичних грађана остало је заробљено у разноразним банкама које су неочекивано „капитулирале“ или једноставно нестале без трага. Ипак, упркос свему, брижна мајка је нашла начина да по неки динар ту и тамо остави са стране, да уштеди по коjу пару (злу не требало) за некакве непланиране трошкове и расходе.

Капитен сургутских „Студената“Никола Лепојевић. Фотографиjа преузета са саjта: www.nikolalepojevic5.com

У срце ми се као бразда урезала кратка епизода о коjоj ми jе Никола jедном приликом сасвим случаjно испричао, док смо разговарали о спорту и испиjали кафу. Знам да сам се насмеjао од срца, али готово са сузама у очима, jер сцена коjу сам тог тренутка замислио у глави била jе крупна емотивна потврда бесконачне родитељске бриге и самоодрицања када су у питању деца.

Мудра жена је правилно планирала трошкове и распоређивала новац, у складу са приоритетима. На првом месту њени синови нису смели да буду гладни и жедни, ту дилеме није било. На другом месту биле су књиге и сав прибор неопходан за школу – ту такође разговора није било. Тек на трећем месту била је спортска опрема неопходна за редовне тренинге: дресови, тренерке и патике.

Никола је као млађи брат често носио патике које је Борко прерастао, а које су још увек могле да се искористе. И ништа ту није било лоше, напротив, јер Никола је на тај начин готово у буквалном смислу корачао стопама свог старијег брата. Међутим, проблем је био у томе што су се временом и најбоље патике хабале и цепале, а на тренингу то свакако може да буде велики проблем.

И баш на jедном од таквих тренинга десило се следеће. Николи су се на патикама са доње стране отвориле две велике рупе. Посебно је била критична она на десној нози, јер му је то била стајна нога приликом одраза или кретања у продор. Читава маса тела преносила се на тај мали кружни простор испод палца десне ноге и та критична тачка је редовно била угрожена.

Знао је Никола да стави некакав уложак (комад тканине или некакавог картона) али би се приликом реских покрета та заштита померила и поново би његова нога дошла у директан контакт са тврдом бетонском подлогом. Никола је трпео бол и није желео да прекине тренинг, било га је срамота да се пожали и каже истину. Међутим, у једном тренутку осетио је како се и сама чарапа прорезала услед контакта са бетоном: комад тканине је заједно са комадом коже остао на “врућем асфалту” (како то каже jeдна лепа песма).

Никола је могао да издржи физичку бол и ту није било сумње, али га је много више заболела наивна дечачка помисао: Kако сам толико jадан да не могу себи да приуштим нове патике?”

Та мисао му је готово сломила срце и он се неочекивано зауставио; пришао je тренеру и рекао му како мора да напусти тренинг, jер га боли стомак.

Стигао је кући са крвавом раном на нози и веома мучним осећајем (али не у стомаку, него у души дечачкој). Мајка је наравно била у кухињи и спремала нешто укусно својим спортистима – редовна сцена и рутинска свакодневна процедура. Међутим, те вечери по први пут се десило нешто неочекивано. Никола је ушао стан, кратко се поздравио са мајком, а онда некако разочарано и резигнирано „зафрљачио“ торбу са патикама у најдаљи угао ходника. Ниjе питао шта има да се поjеде (како jе то регуларно чинио после сваког тренинга), него jе погнуте главе отишао право у своjу собу и залупио врата за собом.

Маjка jе у чуду испратила читаву сцену и моментално се запутила за њим, како би сазнала о чему се ту заправо ради. Успутно је дохватила Николину торбу са патикама и инстинктивно завирила унутра, тражећи одговор на сопствено питање. Погледала је у огромне рупе на патикама и истог тренутка схватила. Додатну „со на љуту рану“ произвео је и просуо повелики крвави траг на спортским чарапама, које је Никола по уобичајеној навици изуо после тренинга и оставио унутар патика…

Застала је мајка Ковиљка испред Николине собе са некаквим прекорним осмехом на лицу, у стилу: “Па што не говориш шта ти је, сунце ти твоје малечко?” – а онда брже-боље донела неопозиву одлуку. Окренула се на прстима, одложила спортску торбу са старим патикама, а затим без оклевања извукла из своjе „тајне фиоке“ онај новац за ургентне и неодложне потребе. Дохватила је мантил са чивилука и изашла из стана, не говорећи никоме ни речи.

Вратила се после неких четрдесетак минута и дискретно оставила повелику кутију испред прага Николине собе. Приметила је да није уопште излазио, јер храна коју је тако брижно припремила није била ни такнута. Из собе се чула једино тишина, ништа друго.

  • Нека, нека, огладнићеш ти пре или касније и изаћи ћеш из собе, а онда ћу да ти очитам буквицу о томе како са мајком треба увек и о свему отворено разговарати… – насмејала се мајка Ковиљка и пустила да време учини своје…

Отишла је у кухињу да се мало одмори и попије кафу, а недуго затим зачула је како се врата Николине собе тихо отварају…

Сутрадан на тренингу, Никола је био у првим борбеним редовима. На ногама су му блистале гланц-нове патике, популарне „Џорданке“, а он тог jутра ниjе смео да jеде мармеладу за доручак, jер би због ширине свог радосног осмеха савсим сигурно умазао обе ушне шкољке.

Тренер га је пред свима брижно упитао:

– Како си данас, Никола? Не боли те стомак, све у реду?

– Не боли ме ништа, све jе у реду … – узвратио jе Никола као из топа…

– Видим, видим… – климнуо jе главом тренер и упадљиво оборио поглед ка Николиним новим патикама…само се мангупски осмехнуо и намигнуо, а затим кратко додао: Идемо на загревање…

Сувишно је рећи како је млади Никола на том и сваком следећем тренингу буквално летео у стилу великог Џордана. Прогресирао је из дана у дан и већ после годину дана рада у КК „Краљево“ дошли су први позитивни резултати.

Бесконачни другарски разговори са Капитеном. Београд, година 2017.

Наиме, уследио је први велики трансфер у Николиној каријери. Тренер „Чолка“ је имао нос за младе таленте. Приметио би их и регистровао онда када је то требало да се уради, а затим је (као прави педагог и ловац на таленте) умео додатно да процени и осети прави тренутак да их пресели у нову средину, где ће моћи више да науче. Тако је у сезони 1994/95 дошло до своjеврсног „пакет-аранжмана“: Никола Лепојевић у тандему са горостасним младим центром Мирком Токалићем прелази у редове КК „Слога“ за тада „баснословну“ суму од 1500 немачких марака. Наравно да ова сума изгледа као „неслана шала“, али ако узмемо у обзир да jе тих година (због енормне инфлације и свеопште економске кризе) просечна плата у Србији износила свега пет марака, испада да jе то била сасвим пристоjна количина новца за потпуно анонимне дечаке.

Никола долази у Слогу, клуб богате и светле традициjе са изузетно jаком школом кошарке и тек ту заправо почиње његово право играчко брушење. Помоћни тренер Слоге у том тренутку био је Саша Павловић, управо тај човек који ће пре свих поверовати у Николине играчке квалитете и уврстити га у састав првог тима jош као jуниора.

Пети део:

КК „Слога“ – Краљево

Шампионска сезона у граду Сургуту: 2016/17. Сибирски Соко у друштву Николе Лепојевића, најбољег стрелца руске „Суперлиге 1“ свих времена.

Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:

www.siberianfalcon.com

Балканска душа у срцу Сибира!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *