Улази Цига у воз, тражи место где да седне…иде тако лево-десно, гледа тамо, гледа овамо… пита овог, пита оног – jел’ слободно, ниjе слободно…??.. и коначно, после неког времена, нађе он jедно слободно место, баш у купеу поред вагон-ресторана. А тамо – двоjе заљубљених, она и он, држе се за руке, размењују нежности….
Слегне Цига раменима у стилу “извињавамо се, много се извињавамо” и седне лепо на своjе место, одмах наспрам њих.
Повремено, гледа у њега она жена (заљубљена голубица), некако чудно врти главом и колута очима…ваљда јој није било мило и драго што се Цига увалио баш код њих у купе и покварио им љубавну идилу. Шта ће, како ће – покушава она да пронађе дискретан начин да Циги покаже како jе он сувишан у том маленом простору. Изненада, проговара лепотица онако мазним, умерено еротским гласом:
– Драгииии…..
– Изволи, душо… – узвраћа њен нежни љубавник…
– Ма нешто ме боли рука… – почиње своjу глумачку бравуру “глумица у покушају”…
– Па где те боли, срце моjе? Даj да пољубим, да прође…
– Ево, драги, баш овде… – уздише жена и показуjе кажипрстом jедно место на свом врату, одмах ту изнад десног рамена…
– Ево душо – одмах љубим… – баца се лубавник на посао… – Jел’ ти сада боље?
– Јао, јесте, драги… – одмах jе прошло, излечио си ме моментално… – изговара његова партнерка и упадљиво гледа у Цигу…
Цига трепће као опарен, не може очима да верује, али ћути, трпи, ништа не проговара…
После неког времена, понавља се готово иста сцена, са идентичним драмским текстом, само овог пута жена показуjе измишљену болну тачку негде у реону око левог бедра. Опет се њен Казанова неодложно прихвата посла – опрезно и само делимично подиже њену блузу, цмок тамо, цмок овамо – само пршти.
Цига блене у патос, не може више да издржи то очигледно пренемагање…узима из своје торбе парче хлеба (и нешто мало сира што му спремила жена за пут) и почиње невољно да жваће…
– Jел’ сад прошло, срце моjе? Не боли те више?
– Не, драги – ти си прави чудотворац, лечиш ме тренутно својим нежним пољупцима… – уздише драмска уметница вагон-ресторана и наставља прекорним погледом да шиканира Цигу…
Међутим, ћути Цига као заливен, не реагуjе никако на њене провокације. Гледа он кроз прозор и ужива у свом чизбургеру…
Но, Џулијета не одустаје тако лако – наставља она своју глумачку бравуру, како би пошто-пото невидљивом дрвеном метлом изгурала Цигу напоље из купеа…
– Драгииии…..
– Изволи, душо… – поново узвраћа њен љубавник, нежно и стрпљиво, али већ зајапурен од страсти као дивљи вепар…
– Ма опет ме нешто боли… – наставља она…
– Само кажи где те боли, срце моjе. Одмах љубим, одмах ће да прође…
– Ево, драги…овде негде, изнад десног колена… – уздише жена и безобразно задиже своју ионако кратку сукњу…
– Ево, душо – одмах љубим… – сада већ почиње отворено да балави узаврели ждребац и у кратким предасима између пољубаца пригушеним гласом изговара: Како ти jе сада? Jел’ овако боље?
Међутим, то jе очигледно била кап коjа прелива чашу. Таман jе она заустила да потврдно одговори свом чудесном физиотерапеуту и исцелитељу, када изненада обоjе зачуше громки и љубазни Цигин глас:
– Извини, маjстор Драги, леба ти…само нешто да те питам – а jел’ лечиш ти шуљеви?
И као што каже Лане Гутовић (у свом “Пустолову”) – не знам зашто сам вам све ово испричао. Али, не може никако да шкоди. А ако не шкоди – значи да помаже.
Желим Вам пријатан наставак радне недеље. И будите опрезни ако путуjете возом.
