Мала школа на самом краjу маленог села, а мали Стевица поново закаснио у ту исту малену школу.

Обазриво куца на врата и стидљиво улази у учионицу. Учитељица у неверици одмахује главом и пита га умерено-ироничним гласом:

Добар дан, Стевице – добро нам дошао. Да чујемо сви заједно – зашто си данас закаснио у школу?

Извините, учитељице…морао сам… – невољно узвраћа Стевица и обара поглед…

Шта си морао? Кажи гласно, да сви чујемо… – наставља учитељица…

Па не знам како да кажем….мало ме срамота… – снебивљиво ће Стевица…

Од чега те срамота, дете моје? И од кога те срамота? Слободно нам кажи онако како јесте, само немој да нас лажеш. Ми све разумемо. Хајде, да чујемо, само храбро и одрешито… – не одустаје учитељица у својој намери да истера истину на видело…

Па морао сам, знате, да одведем краву код бика…знате већ како то иде…и због чега… – зацрвенео се Стевица као булка…

Знам, разумем те потпуно. То је нормално и ништа ту није страшно – немаш чега да се стидиш. Добро си поступио, помажеш породици, то jе похвално… – потврдно клима главом учитељица (са апсолутним одобравањем и благим осмехом на лицу), а затим изговара гласом пуним разумевања – Али, опет – зар све то није могао да уради твој тата?

Молим?! – згрануто ће збуњени Стевица, потпуно разрогачених очију и широко отворених уста – Како то мислите, учитељице?

Лепо мислим и добро си ме чуо, али поновићу још једном – зар то није могао да уради твој тата? – додаје мирно учитељица…

Можда сте у праву, учитељице… – некако чудно одмахује главом сада већ сасвим забезекнути Стевица, у потпуном шоку и неверици – могао jе и тата…али, мислили смо да је сигурније да ТО ипак уради бик… – резигнирано ће на краjу Стевица…

Не знам шта се даље дешавало. Не знам шта је даље било са учитељицом и Стевицом. И не знам зашто сам Вам уопште ово испричао. Али, у стилу легендарног Ланета-пустолова, сигурно не може да шкоди. А ако не шкоди – значи да помаже!

Осмех на лице и пријатан викенд Вам желим!! Живи били!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.