Други део приче можете прочитати овде:
ТРАЖИМ JЕДНУ ПЕСМУ (Други део)
Те фамозне 2002 године, коначно се нешто преломило – нешто jе кврцнуло у срцу, у души, у глави и точак се завртео.
Другог фебруара исте године забележио сам другу песму. Уметнички ,,ритуал” се готово идентично поновио. Овог пута нисам био ,,уплашен” – знао сам тачно шта треба да радим. Наслов песме био jе нешто ,,компликованиjи”: ,,ПРЕ САМО ГОДИНУ ДАНА”.
Сећам се да сам тих дана (увече пред спавање) редовно шетао и током тих шетњи некако ,,стидљиво”, боjажљиво рецитовао своjе стихове ,,себи у браду”.
- Боже, потпуно сам пролупао… – мислио сам невољно и чак се смеjао сам себи.
Издржао сам добрих тридесетак дана тог свакодневног преиспитивања, приjатне стрепње и недефинисаног ,,оклевања”, а онда сам jедноставно осетио: морам са неким да поделим таj изненадни ,,креативни ужас”.
Поверио сам се прво свом другу Томици:
– Томо, написао сам две љубавне песме… осећам се глупо и лепо, у исто време… чудан осећај… не знам шта да радим…
– Одлично, даj да чуjемо како звучи, па да направимо неку музичку подлогу … – прокоментарисао jе моj стари добри другар.
– Не знам, ниjе jош време за то…морам мало да сачекам… – одговорио сам.
И сачекао сам. Скоро годину дана jе прошло од тог нашег разговора и организовали смо презентациjу моjе прве књиге: ПЕРО СОКОЛА.
Наставак приче можете прочитати овде: