Други део приче можете прочитати овде:

ТРАЖИМ JЕДНУ ПЕСМУ (Други део)

 

Те фамозне 2002 године, коначно се нешто преломило – нешто jе кврцнуло у срцу, у души, у глави и точак се завртео.

Другог фебруара исте године забележио сам другу песму. Уметнички ,,ритуал” се готово идентично поновио. Овог пута нисам био ,,уплашен” – знао сам тачно шта треба да радим. Наслов песме био jе нешто ,,компликованиjи”: ,,ПРЕ САМО ГОДИНУ ДАНА”.

Сећам се да сам тих дана (увече пред спавање) редовно шетао и током тих шетњи некако ,,стидљиво”, боjажљиво рецитовао своjе стихове ,,себи у браду”.

  • Боже, потпуно сам пролупао… – мислио сам невољно и чак се смеjао сам себи.

Издржао сам добрих тридесетак дана тог свакодневног преиспитивања, приjатне стрепње и недефинисаног ,,оклевања”, а онда сам jедноставно осетио: морам са неким да поделим таj изненадни ,,креативни ужас”.

Поверио сам се прво свом другу Томици:

– Томо, написао сам две љубавне песме… осећам се глупо и лепо, у исто време… чудан осећај… не знам шта да радим…

– Одлично, даj да чуjемо како звучи, па да направимо неку музичку подлогу – прокоментарисао jе моj стари добри другар.

– Не знам, ниjе jош време за то…морам мало да сачекам… – одговорио сам.

И сачекао сам. Скоро годину дана jе прошло од тог нашег разговора и организовали смо презентациjу моjе прве књиге: ПЕРО СОКОЛА.

 

 

Наставак приче можете прочитати овде:

ТРАЖИМ ЈЕДНУ ПЕСМУ (Четврти део)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *