Трећи део приче можете прочитати овде:
ТРАЖИМ ЈЕДНУ ПЕСМУ (Трећи део)
,,Кaлт-кафе” jе био препун те вечери, 5. jaнура 2003 године. За клавиjатурама Боjан Чукић, a Томица и Бобан као два ,,десперадоса”, са гитарама у рукама. Осећаj jе био нестваран и величанствен, док сам са великом дозом адреналина у гласу изговарао своjе свеже ,,скроjене” стихове.
Непосредно поред мале импровизоване сцене у самом углу кафеа, у друштву jош неколико шармантних дама, седела jе директорица Центра за културу Бор – Симонида Гаврић. Збирка песама ПЕРО СОКОЛА била jе наш први заjеднички ,,проjекат” – моjа прва књига, али и прва књига коју је као издавач потписао управо Центар за културу Бор. Као увек насмеjана, али са благом стрепњом и знаком питања у очима: ,,Хоћеш ли успети да бар делимично укротиш своjе емоциjе, Драганче? Хоћеш ли се изборити са притиском коjи носи jедан овакав jавни наступ?”
Њена забринутост била је потпуно оправдана, јер то је за мене била сасвим нова прича и jедан савим нови изазов. Међутим, оно што сам осећао и знао, било је следеће: морам да будем потпуно природан! Оригинално добар или оригинално лош – небитно jе, али на првом месту морам да будем искрен и потпуно ,,своj”. Jедино такав приступ има смисла и онда нема грешке.
Немам jа шта ту да глумим или да се плашим. ,,Сценски наступ”, спонтане грешке у тексту, позирање и слично – све jе то ипак у другом плану. Ухвати ,,волеj”, играчки, од срца и по свом природном инстинкту, па ћеш или ,,поцепати мрежу” или ,,пребацити лопту” далеко преко ограде ,,стадиона краj пирита”. Публика увек препозна прави играчки потез и уме да награди правог играча аплаузом, громким и искреним, чак и када понекад погреши током игре.
И био сам у праву. Одабрао сам неколико песама из књиге и одрецитовао управо онако како сам у том тренутку осетио. Пар песама сам и отпевао – нисмо били увежбани, али другари су то мушки испратили и проломио се искрени аплауз. Као шлаг на торти, уследио jе комплимент jедне даме из првих ,,борбених редова”:
- Био си добар. Подсетио си ме не Харвиjа Каjтела… знаш – оног глумца…?…”
- Знам… – смеjао сам се онако дечачки, радосно и наивно – … хвала ти, али мени би некако више приjала паралела са Чарлсом Бронсоном… – смеjали смо се после тога обоjе…
Наставак приче можете прочитати овде: