Четврти део приче можете прочитати овде:

ТРАЖИМ JЕДНУ ПЕСМУ (Четврти део)

 

Након завршетка тог (условно речено) званичног дела презентације књиге, уследило jе фотографисање са другарима и потписивање књига. Моjа драга пријатељица (и комшиница из ,,звезданог насеља” Четврте месне заjеднице) Биљана Лазаревић урадила jе опширан  интервју за ,,Радио-телевизију Бор”, а наш срдачан разговор започела jе на следећи начин:

,,Драгане, добро вече. Ово управо завршено дешавање свакако није била класична презентација једне књиге. Мени је цео таj вечерашњи амбиjент више  личио на један оригинални мултмедиjални спектакл. Да ли се слажеш са овом моjом констатацијом и да ли jе управо то оно што си желео, односно оно што си планирао у припреми за промоцију своје књиге?”

Знам само да сам се искрено насмеjао тим њеним речима (у стилу ,,широк осмех и златан зуб”) и наравно да сам се сложио – таква оцена за ,,уметнички доjам” (како jе то некада говорила легендарна југословенска репрезентативка у атлетици, а касниjе новинар и спортски коментатор – Милка Бабовић) била је права награда за уложену енергиjу током jедногодишње припреме за реализацију једне лепе идеjе.

Оно што jе мени било наjлепше те вечери jесте управо “the after-party time”. Када се бура емоциjа коначно стишала и када jе адреналин дошао на своj уобичаjени ниво, сместили смо се удобно поред самог прозора култног кафеа ,,Града Бакра” и препустили се ,,листању успомена”.

По ко зна коjи пут, препричавали смо анегдоте из школе и оне друге, из фудбалских дана. Око мене све сама драга лица, другари – Мики Младеновић, браћа Децановић, Боjан Лековић, Часлав Гаврић… Митке, Кепа, Дуле…

Познати ,,ботаничар” и сакупљач ,,лековитих трава” из флаше са ,,стомаклиjом” – Пеки Jовановић – поприлично се добро ,,нацврцао” те вечери и весело jе препричавао анегдоте из нашег паркића (непосредно поред наше зграде), из времена када смо тек почели да склапамо ,,коцкице мозаика” везано за припрему и штампање књиге:

,,Требају ти илустрације за књигу? Знам ко добро црта – моj кум Ђура! Сутра га зовем, па се ви после договорите шта и како треба да се уради…”

Иван Ђурић – Ђура сутрадан се наравно сложио да учествуjе у том ,,уметничком подухвату”, а нешто касниjе придружила му се и комшиница Ана Станојевић – тако су они постали аутори оригиналних илустрациjа за књигу коjу смо касниjе назвали – ПЕРО СОКОЛА.

Блистали смо од среће, сви заjедно. Ишла jе нека лагана музика. Напољу jе веjао снег. Причали смо и пијуцкали, смеjали се радосно и гласно, као весели клинци у вртићу. Изненада се у тоj реалноj баjци однекуд поjавио и Небоjша Труцић – Труца. Дошао у Бор из Беча, чуо да смо се окупили у ,,Калту” и одмах долетео. ,,Уклизао” право у ноге! Увек насмеjан и увек позитиван – jедини човек коjи jе у том дечачком периоду, када смо свакодневно заjедно тренирали, заиста волео фудбал више од мене. Унео jе додатну количину среће у наше већ прилично весело друштванце.

Те вечери, време jе дефинитивно било заустављено и живот jе заиста био леп. То се заувек урезало у моjу мемориjу.

Наставак приче можете прочитати овде:

ТРАЖИМ JЕДНУ ПЕСМУ (Шести део)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.