Пети део приче можете прочитати овде:

ТРАЖИМ JЕДНУ ПЕСМУ (Пети део)

 

,,Рече ми jедан чo’ек, на jедноме мjесту, код jедногa чоека, jедну ствар. Hе могу ти рећи ђе, одма’ би се сјетио коjи је…”

Тако jе писао Матиjа Бећковић, а потом говорио Петар Божовић у монодрами ,,Рече ми jедан чоек”.

,,Jедно објашњење, молим Вас. Пичка – то jе полни орган, а пизда – то jе карактерна особина.”

Нисам безобразан, само цитирам. Тако говори маестрални Раде Шербеджија (тачниjе – пиjани доктор Груjић) у филму Горана Марковића ,,Вариола Вера” из 1982 године. Ако ми не веруjете – проверите на интернету. Или jош боље – погледајте филм у комплету – има шта да се види и шта да се научи.

 

Педер jе народски израз за болесног човека са искривљеном сексуалном оријентацијом. Педерчина – то је карактерна особина опаког човека, коjи ће вас издати и продати за чашицу лоше ракије.

Гледали сте сериjу ,,Црни Груја”, редитеља-дебитанта Игора Стоименова из 2003 године? Сећате се jедне фразе коју често изговара Борис Миливојевић (у улози Груjиног слуге Болета) – ,,кучиште? Куче jе домаћа животиња, недужно и безбрижно створење, које весело маше репом и радује се искрено свом господару. А кучиште – то jе карактерна особина. То jе човек поганог карактера, коjи хоће да вас уjеде за душу без разлога, само зато да би уживао у вашој агонији.

 

Змија је такође животиња, гмизавац који може да вас нападне једино ако га угрозите и закорачите на његову природну територију. А ,,змијурина“ је једна другачија врста овоземаљског ,,гмизавца”. То jе такође jедна опака карактерна особина. Особина  човека (или тачниjе – нечовека) који са задовољством жели да саспе свој ,,отров” у ваше вене.

,,Ако си се запутио ка неком циљу и ако на том путу застанеш да би камењем гађао сваког пса који на тебе лаје, никада нећеш стићи до свог циља.”

Ja бих ту лепу изреку ипак мало изменио, проширио и допунио. Послушајте мој савет: пре него кренете на пут, наоружајте се ,,камењем”. Напуните добро своје џепове и тек онда крените напред, у потрази за својим сном. И никако немојте гађати псе, јер то су предивне животиње, чак и ако понекад залају на вас. Али обавезно гађајте кучиште – закуцајте му камен право међу његове сопствене зубе. Јер, ако то не урадите, ујешће вас то погано кучиште сваки пут када му се за тако нешто укаже прилика. Сатерајте му његове сопствене погане зубе право у грло, таквом силином да му изађу кроз врхове његових сопствених ципела. Једино тако ће научити да вас поштује.

И не треба се плашити последица. Стићи ћете до свог циља. Има времена за све.

Не убијајте змије, једноставно не дирајте њихово природно станиште. Али, ако нека змијурина подигне главу и крене ка вама са намером да кроз своје зубе испусти отров у вашу душу – закуцајте је своjим каменом право међу очи. И не жалите због тога, ту нема пардона. Jер, трагови коjе на вашоj души остављају уједи таквих змијурина, не зацељују никада.

Будите храбри, следите за своjим инстинктом, за своjим сном, jер jедино тако има смисла живети. Све остало jе имитациjа живота.

Због тога сам и започео причу ТРАЖИМ ЈЕДНУ ПЕСМУ. Нисам знао како да је завршим, али живот је чудо. Он вам сам нацрта путању и постави ,,знакове поред пута”. Само их треба поштовати и следити за њима. На првом месту – треба их препознати.

 

Наставак приче можете прочитати овде:

ТРАЖИМ JЕДНУ ПЕСМУ (Краj приче)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *