Вратио се мали Стевица са одмора из Турске. 10 дана мангупски и момачки проведених са татом на мору: сунчање, пливање, добра клопа (варијанта “све укључено”) – укратко, прави мали рај на Земљи, та сунчана и братска нам земља Турска.
Преплануо Стевица и чак се мало подгоjио, поскакуjе од среће као лоптица-скочица и правац школа, у нове радне победе. Први радни дан после распуста, весели сусрет са другарима из разреда, али и нове школске обавезе.
Школско звоно поново одjекуjе, почиње први час. Улази млада учитељица у учионицу, ведра и насмејана, згодна и лепа као ружа неубрана. И како то обично бива, почиње одмах разговор на тему “Kако сте, децо, провели распуст?”.
Иде она тако редом, од клупе до клупе, од друга до друга (како то лепо каже Миладин Шобић у своjоj песми) и долази наравно до нашег jунака Стевице.
– О, Стевице, ти си изгледа баш уживао!? – весело ће учитељица…
– Jесам, учитељице, баш сам уживао… – у истом маниру узвраћа Стева…
– Па добро, кажи нам нешто детаљније: где си био, шта си радио…? – наставља даље радознала млада жена…
– Био сам на мору у Турскоj, са татом. Баш смо се лепо провели, као прави мушкарци… – прави се важан млади jуноша…
– Ух, баш лепо звучи! Како то изгледа када се проводе “прави мушкарци”? – задиркуjе учитељица малог Стевицу – Опиши нам мало, да и ми знамо… – додаjе са осмехом…
– Ма, ништа специjално… – подиже се на прсте мали-велики Стева и наставља некако важно, а опет сасвим лежерно – …пливали смо, сунчали се, пили коктеле и сокове, разговарали о женама…
– Молим? – изненадила се озбиљно Стевина учитељица – Па то заиста звучи занимљиво! Реци нам, молим те – како сте то разговарали о женама? – у уво се претворила згодна и љубопитљива млада жена…
– Па тако…анализирали смо разне врсте жена…црнке, плавуше и тако…ништа посебно, као што рекох…опуштено… – запетљао се мало и зацрвенео Стевица… – поменули смо и Вас, пар пута… – додаде малишан и упаде у сопствену замку…
– Стварно? Поменули сте и мене? Како то, баш ме занима? – весело поскочи учитељица и настави у истом тону – Хаjде, да чуjемо…
– Па ето, рецимо баш када смо били у авиону… – почиње храбри Стева да се отима, ковитла и угиба… – и баш када смо узлетали на писти, на самом поласку у Турску…моj тата Вас jе поменуо у суперлативу, неколико пута… – загрцнуо се “ученик у невољи”…
– И шта је рекао твоj тата? Хајде, говори, немоj више да нас мучиш… – смеjала се задовољно лепа учитељица…
– Тек што смо се одвоjили од писте, тата jе некако блажено и нежно изговорио: сине Стевице, сада ти jе сасвим jасно зашто свака стjуардеса мора да буде млада, лепа и згодна, баш као твоjа учитељица… – изговорио jе у jедном даху Стевица, а онда на тренутак застао и своjом “драмском паузом” готово избезумио своју радозналу учитељицу…
– Зашто, зашто? – поскакивала jе од радости млада жена…
– Па да би авион могао да се дигне…односно, да се подигне…пардон, хтедох рећи – да узлети… – ушепртљао се на крају Стевица, али jе његовоj учитељици коначно све постало кристално јасно.
Не знам зашто сам Вам ово испричао и не знам заиста шта се даље дешавало са Стевом и његовом учитељицом. Уосталом, није то толико ни важно. Свакако не може да шкоди, а ако не шкоди – значи да помаже! Живи били, велики порасли и срећни Вам наступајући – Божићни празници!!
https://www.youtube.com/watch?v=DQb3z89ASPU