Слава, паре, кола, жене. Камиони, авиони. Неизбежни “смарт”-телефони. Који је бржи, “оперативнији”, комплетнији? Купи најскупљи – он је “ефектнији”!
Камера фронтална, камера допунска – све пршти од мегапиксела. На фоткама – све саме голе ноге и дупета. А где је глава? Не треба глава. Евентуално – “напућене” усне. То је довољно.
Посао стари, посао нови. Хоће ли га бити или га бити неће? Сукоб жеља и сурове реалности. Непрестана борба.
Не могу више. Уморан сам. Надања, страдања, очекивања, планови. Не могу да дишем. Потребно ми је нешто друго. Мир, спокојство, равнотежа. Потребна ми је СРЕЋА. Она праисконска, она обична, она природна. Безусловна.
Лежим на кревету, у потпуном мраку. Стављам слушалице на уши. Затварам очи. Креће музика. Одлазим у чудесни свет “Сибирског Сокола”. Одлазим на место где станује – СРЕЋА.
Тајанствени ранч у срцу сибирске тајге. Знам да ме тамо жељно очекују. Моји верни другари. Најбољи човекови пријатељи. Пас и коњ. Джеси и Браслет.
Још мало и ту сам. Већ на самом улазу, дочекује ме Джеси. Весело врти репом и поскакује од среће:
- Где си се ти то смуцао, Драганче? Одавно те ниjе било… – иако блиста од среће, осећам благи прекор у њеном радосном погледу…
- Ево ме, Джеси… ту сам… – осмехуjем се (значи – ипак нисам заборавио да се смеjем!) и извлачим из торбе пакетић са чајним колутићима. Дајем јој један по један, лови их готово у ваздуху.
Трчкара око мене по једва видљивој, узаној путањи, с’ муком пробијеној кроз снежне сметове. Идемо ка коњушници. Тамо нас чека Браслет.
Већ на првом кораку, дочекује ме његово радосно фрктање. Гледа ме весело и благо, са огромним знаком питања у својим крупним очима:
- Драганче, коњу један! Па ти си потпуно заборавио на нас?!
- Нисам, добри мој друже… – смејем се гласно и радосно пружам руке ка њему… – Како могу вас да заборавим? – грлим га чврсто и нежно милуjем његову дугу, као угаљ црну гриву.
Топим се у том нежном загрљају. Из торбе извлачим нови пакетић. Овог пута – са чоколадним колачима. Црна и бела чоколада – Браслет то обожава!
- Хоћемо ли да направимо једну добру шетњу, пријатељу мој? – шапућем му на уво поверљиво, пригушено, тихо… као да куjемо некакву “опасну заверу”…
Он клима главом и поново радосно фркће. Осећам додир његове топле њушке. Где је ту срећа? Eво jе… ту jе…
Узимам седло. Монтирам допунску опрему за јахање и – крећемо. Право у срце сибирске тајге. Човек, пас и коњ, усред снежне вејавице. Клизимо лагано, кроз чудесно-белу измаглицу. Мир, тишина, спокојство… ево их… ту су…
Хладно је. Осећам како су ми уши поцрвенеле до усијања. Шиба нас ледени, северни ветар. Звиждуће некакву чудесну мелодију. Мелодију моје нове песме.
Срећа. Ево је. Ту је. Записана између ових редова…
https://www.youtube.com/watch?v=Ou8z-MRwvdU&t=5s