Претходни део приче можете прочитати овде:
КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Пети део – наставак № 5.1)
Краjем jуна, у малом здању Храма Светог Саве у Београду, крстили смо Георгиjа Драгановича Соколова. Кум Срба jе држао малишана у рукама током церемониjе крштења, док га jе свештеник прскао светом водицом. Напољу jе било прилично врело, па се дете радовало свежим капљицама свете водице. Смеjао се радосно дечак, смеjао се Кум Срба, смеjао се такође и свештеник, заjедно са своjим помоћником. Радовали су се моjи родитељи и супруга. Све jе било некако природно и интимно, а опет – тако свечано, скромно и узвишено.
Тако jе на известан начин ,,крунисано” моjе приjатељство са моjим другом Србом. Пардон – наjбољим другом Србом!
Тако некако и приводимо краjу ову причу, коjу сам одавно желео да испричам. Причу о неким драгим људима. Причу о неким људским манама и врлинама. Причу о приjатељству.
Због свега што сам Вам испричао, послушајте моj савет: када бирате Kума, послушаjте своjе срце. Добро размислите, лагано и без журбе. То не може бити било ко. То мора бити неко специфичан. Неко ко jе за вас посебан.
Jер, како то лепо каже наш народ – Кум jе светиња, ослонац и подршка. Нема му замене. Или укратко, другим речима и у пренесеном смислу речено – КУМ НИJЕ ДУГМЕ!
Ето, то jе све. Прича jе завршена. Хвала Вам на пажњи, oдjављуjем се.
Пост скриптум:
Хвала мом наставнику математике Миладину Остоjићу, коjи ме jе научио не само математици, него и неким другим, много важниjим стварима у животу. Хвала моjим родитељима – Мири и Гоши Соколов. Пружили сте ми лепо и безбрижно детињство. И наравно, хвала мом наjбољем другу Србољубу Стоjилковићу – Срби. Хвала добром Богу и хвала Теби, што си био и остао – моj друг!
https://www.youtube.com/watch?v=hn8koIV2wC4