Претходни део приче можете прочитати овде:
Jeдне вечери, средином маjа месеца 2012 године, позвао сам га телефоном из Русиjе. Мало смо попричали о ,,општим темама”, а онда сам га опрезно замолио да ме пажљиво саслуша.
– Слушаj, друже, имам jедну молбу. Прво бих те замолио да добро размислиш, па да ми онда одговориш. Без журбе и без било какве пресиjе. Знамо се добро, практично читав живот, тако да нема ту много ,,цинцулирања”. Моjа жеља jе да ти будеш Кум мом сину. Ако се слажеш, учинићеш ми велику част, jер jа те сматрам своjим наjбољим другом. Ето, тако стоjе ствари.
– Добро, чуо сам те… – одговорио jе значаjно Срба, направио кратку паузу и онда додао – У реду, пошто си ме замолио да прво размислим, jа ћу то и да урадим. Даj ми 10 минута и jа те онда зовем, да ти кажем шта мислим и шта сам одлучио… – изговорио jе некако веселим и шаљивим гласом, готово да сам му видео осмех на лицу, jер толико смо се добро познавали.
– Договорено. Чекам твоj позив. Не мораш да журиш… – рекао сам и лагано спустио слушалицу.
Ниjе прошло више од неколико минута, а телефон jе поново зазвонио. Jавио сам се и зачуо Србин глас.
– Слушаj, наравно да ћу да будем кум детету, са великим задовољством и радошћу. То jе за мене част. Могао сам без проблема одмах да ти одговорим, али пошто те врло добро знам, морао сам да направим малу ,,драмску паузу” пре одлуке, jер си ти на томе инсистирао… – насмеjао се на краjу Срба, таj ,,одрасли дечак”, кога сам некада давно тако мучки гађао гумицом у главу.
– Хвала ти, друже! Обрадовао си ме пуно! Видимо се онда краjeм jуна, у Београду. У међувремену, договарамо све детаље. Крштење ћемо обавити у Храму Светог Саве, на Врачару. Ти и jа смо одувек били одлични ученици, а Свети Сава jе ,,школска слава”. Он jе заштитник и симбол ученика и студената. Надам се да се слажеш, то jе моjа основна идеjа. Све остало ћемо решавати у ходу… – изговорио сам готово у jедном даху.
– Наравно да се слажем, све смо се разумели. Све што треба овде да се заврши и организуjе у цркви, до вашег доласка, то jа преузимам на себе. Разговараћу са свештеником, да сазнамо шта треба да припремиш од докумената и слично. На вези смо и све решавамо.
– Договорено. Пуно те поздрављам, лаку ноћ и хвала ти jош jедном.
– Лаку ноћ и без захваљивања. Видимо се ускоро у Београду…
Тако смо обавили таj ,,формални” разговор. Током наредних месец дана редовно смо се чули и договарали о свему.
Наставак приче можете прочитати овде:
КУМ НИJЕ ДУГМЕ (Краj петог дела и краj приче)
https://www.youtube.com/watch?v=kKlk3AlWrjc