Претходни део приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Крај четвртог дела)

 

Прошло jе много времена од тада. Дружење са Србом наставило се током даљег школовања и одрастања. Много заjедничких анегдота током студирања повезујe нас за читав живот.

Када смо већ почели да радимо и ,,службуjемо” у Престоници, многе београдске кафане постале су сведоци jедног умерено-боемског приступа животу, али и искреног другарства, неуништивог фер-плеjа и узаjамног поштовања.

Незаборавни ,,живи” наступи чудесне групе ,,Ођила” током 2008 године, петком увече у ресторану ,,Симекс”, испод саме ,,мостарске петље” – тек то су биле праве ,,Вукове дипломе” за све наше петице коjе смо поштено зарадили jош у основноj школи.

Божанствени гласови Даше Боснић и Сање Узелац, чудесна енергиjа циганске музике Бобана и осталих чланова бенда – моменти коjи су обележили и на наjлепши начин осветлали све те дуге године одрицања, доказивања и непрестане борбе двоjице другара из ,,Града Бакра, Злата и Осталих Племенитих Метала”.

 

 

О ,,службеном путу” у Сибир, марта месеца 2009 године, нисам никоме причао. Нисам знао шта ме чека на том путу, па сам био опрезан и уздржан. О томе сам рекао само своjим родитељима. Спаковао сам два велика кофера са стварима и отиснуо се у непознато,  а до аеродрома ме испратио само jедан човек – моj друг Срба.

2011 године родио ми се син, у граду Сургуту, у Русиjи. Супруга Лана jе желела да дете крстимо у Србиjи и да дечак добиjе име по свом деди, мом оцу. Идеjа jе била њена, а jа сам се наравно сложио.

Моjе jе било да одаберем место, односно цркву у коjоj ћемо обавити церемониjу крштења, и да наравно одаберем неког од своjих другара, да буде Кум нашем сину.

Моjи наjбољи другари били су и остали они исти, из школских дана, почев од основне школе: Томица, Зоки, Деки, Мића. У време студирања, стекао сам jош пар квалитетих другова – ту су се свакако издваjали Раде, Дарко, Жиле, Сале. Током боравка у Русиjи, ,,зарадио” сам jош jедног сjаjног другара и приjатеља – Николу.

Али, када jе било у питању крштење детета, ту апсолутно нисам имао никакву дилему. Знао сам да то мора да буде нико други до – Срба. Тачниjе, морао сам прво да га питам, да га замолим, да ми учини такву част и да буде крштени Кум мом детету.

 

Наставак приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Пети део – наставак № 5.1)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *