Претходни део приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Четврти део – наставак № 4.1)

 

Учинило ми се за тренутак да се нешто померило, баш ту, испред мене…

Срба jе седео у клупи испред и jа сам краjичком ока, као кроз измаглицу, видео како се његова десна рука подиже у ваздух. Срба jе имао нешто да каже! Jeдини од свих!!

О, Србо! – као да се обрадовао наставник Остоjа – Да чуjемо шта ти мислиш. Кажи гласно, да сви чуjемо.

Срба се одрешито подиже са столице и jaсно чуjем његов самоуверени глас:

Jа мислим да Соколов треба да има петицу из математике. – изговорио jе смиреним гласом скромни и тихи дечак Срба.

Добро… – одговорио jе некако задовољно Остоjа… – Да чуjемо зашто тако мислиш… – додао jе и значаjно погледао у свог омиљеног ученика.

Зато што jе доказао. Сваки пут када jе излазио пред таблу, знао jе све што сте га питали. Мислим да jе заслужио наjвишу оцену. – поновио jе своjе речи Срба.

У реду, чули смо те. Шта остали мисле о овоме што jе рекао Срба? Има ли неког ко се не слаже? – поново jе Остоjа ,,шарао” погледом по одељењу.

Сви су ћутали незаинтересовано, нису имали представу о каквоj се ,,утакмици” овде ради. Али, сви су се некако ,,прећутно сложили”, jер jе Срба гласно и jасно рекао све оно што су већ сви видели и знали.

Хвала, Србо, можеш да седнеш… – изговорио jе Остоjић Миладин и лагано пришао свом радном столу. Сео jе, отворио дневник и започео своjу беседу.

Jа се слажем са Србом. Потпуно. Соколов jе на почетку био мало несташан и сви се тога добро сећамо. Међутим, променио се, и то драстично. Он jе као ,,видра”, мозак му ради муњевито, али ниjе довољно радио. Сада се то променило и jа сам задовољан. Хтео сам само до краjа да га проверим, jер ниjе довољно да само зна математику. Мора да промени своj однос према неким стварима, према људима, да постане добар човек, а не бараба и хулиган. Мислим да се и то сада променило. Срба ми jе помогао да донесем коначну одлуку и зато ћу сада да исправим своjу грешку. Преправићемо четворку и од данас Драган Соколов има петицу из математике. Заслужио jе. – завршио jе Остоjа своjе излагање, узео налив-перо и преправио ,,несрећну” четворку у петицу.

То jе дефинитивно био своjеврсни и неочекивани ,,хепиенд”. До краjа године, никада ме више ништа ниjе питао. Никада више нисам излазио пред таблу. Ниjе било потребе за то. Остоjа jе знао да jа радим, да jа знам.

Изградили смо нешто више од обичног оцењивања. Изградили смо – ПОВЕРЕЊЕ. Изградили смо – УЗАJАМНО ПОШТОВАЊЕ. Изградили смо – ДОСТОJАНСТВО и ВИТЕШТВО.

Сви заjедно: он, jа и наравно – Срба!

 

Наставак приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Пети део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.