Претходни део приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Четврти део)

 

Последњи покушаj, дан уочи завршетка првог дела школске године и закључивања оцена. Остоjа пита ко жели да одговара, да евентуално поправи утисак и добиjе оцену више. Ja се наравно jављам, самоуверено излазим на таблу и апсолутно све решавам. Радио сам, немам чега да се плашим, нисам глуп. Заслужио сам петицу.

Остоjа jе задовољан, пред свима каже како сам значаjно поправио утисак. Али, коначну одлуку оставља за последњи дан. Као тренер фудбалске екипе, коjи тек на дан утакмице саопштава стартну поставу, никако пре.

И долази ,,дан Д”. Остоjа чита оцене коjе jе закључио у дневнику. Чита редом и долази до мене. Каже – четворка и безбрижно наставља даље, а jа у шоку и неверици. Не могу да дођем себи. Па jуче сам одговарао – зар нисам доказао све што jе требало да докажем?

Остоjа завршава са читањем оцена. Пита гласно и jасно:

Има ли некога ко ниjе задовољан оценом? – пита и прелази погледом преко лица своjих ученика. Сви ћуте, нико не проговара, сви задовољни.  – Можда има неког ко мисли да заслужује оцену више? Или има неког ко мисли да jе неко други оштећен? Можда неко други заслужуjе оцену више или оцену мање? Хаjде слободно, сада jе тренутак да кажете све што имате. Jош увек може нешто да се промени. Оцене сам уписао у дневник, али их jош увек нисам уписао у књижицу. Да вас чуjем…

Упадљиво гледа у Србу (коjи наравно има петицу ,,као врата”), па онда у мене. Као да нешто чека. Као да нешто ,,ослушкуjе”.

Ja обарам поглед. Одустаjем од даље борбе. Нисам успео ништа да докажем. Нисам се изборио за жељени резултат. Све jе узалудно. Сав таj труд и поштени рад ниjе уродио плодом. Нисам награђен. Напротив – сурово сам кажњен.

,,Боље jе бити хулиган, него поштен човек…” – размишљам у себи, готово потпуно сломљен и разочаран. Али, то ниjе било све…

И даље сви ћуте, никога не занима правда и истинољубље. Било jе ту паметних девоjчица и дечака, али сви су мудро ћутали. ,,Ниjе то моjа ствар, баш ме брига…” – претпостављам да су тако размишљали. Они условно речено ,,мангупи” нису вероватно ни били свесни ,,специфичне тежине” те ситуациjе – заболе њих за осећаj правде. Они би радиjе да jурцаjу и штипкаjу девоjчице, то jе био њихов ,,плафон”.

,,Нема правде, дефинитивно…” – помислио сам – ,,Све што сам урадио протеклих месеци, представља потпуни промашаj…”

Оборио сам главу и ,,обесио нос”. Гледам у врхове своjих ципела. Вариjанта: ,,Све, све jе пропало, све се срушилo, свему jе краj…”

И онда се десило оно што никако нисам очекивао…

 

Наставак приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Крај четвртог дела)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *