Претходни део приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Трећи део – наставак № 3.1)

 

*** FLASHBACK – Start ***

Запамтио сам да ме је ударио само једном. Становали смо у Козарској улици, одмах преко пута зидина РТБ ,,Бор”. Ниске ,,француске” стамбене кућице обележиле су рану фазу мог детињства. Сећам се да смо прво становали у некој подстанарској собици, тамо горе испод Стрелишта, а онда смо се на кратко пребацили у Старо Селиште (тачније – ,,Бели Двор”). Убрзо су нас одатле избацили, јер смо се уселили у ,,туђ стан”, а одатле смо завршили у Козарској улици.

Отац је радио као металостругар, по сменама. Мајка је била домаћица и бринула је о дому. Живели смо скромно и није све ишло глатко, али нисмо оскудевали ни у чему. Били смо мала и срећна породица.

 

Ниске ,,француске” стамбене кућице у Козарскоj улици у Бору,
недалеко од производног погона РТБ-а ,,Бор” и фудбалско игралиште од пирита,
окружено младом багремововм шумом – детаљи коjи су се урезали у моjе сећање…

 

Не сећам се тачно колико сам имао година. Играо сам се у соби око црно-белог телевизора (популарног ,,лампаша”), који је био постављен на неком високом столу са климавим ногама. Пар пута током игре, закачио сам каблове и телевизор се опасно заљуљао. Отац ме је упозорио једном, па други пут, а онда када сам и трећи пут заљуљао ,,лампаша”, заварио ме својом десницом тако добро, да сам одлетео 3 метра далеко од телевизора. Био сам крив и нисам се бунио. Нисам чак ни заплакао, али запамтио сам тај његов ,,форхенд” за цео живот.

 

Мали ,,разбоjник” нежног срца…

 

На родитељске састанке редовно је одлазила моја мајка и сећам се да је првих година редовно црвенела. Долазила би кући потпуно ,,осрамоћена” и препричавала мом оцу шта је све о мени рекла учитељица Милка. Говорила је да сам интелигентно дете, али ужасно немиран и увек први у тучама и безобразлуцима.

Једном приликом, отац је побеснео и узвикнуо:

  • Сада је доста! Не могу више да слушам! Скидај панталоне! – узвикнуо је, скидајући свој каиш.

,,Немогуће!” – помислио сам и чак се лежерно осмехнуо – ,,Неће ме ваљда стварно каишем?”

Међутим, он је био смртно озбиљан. Спустио сам панталоне и ,,наместио” се на кревету, спреман да дочекам порцију батина коју сам оправдано заслужио. Али, меког срца био је мој ћале. Подигао је руку у којој је држао каиш, али није је спустио на моју задњицу. Бацио је каиш далеко у угао собе и изашао у ходник, уз бујицу псовки и негодовања. Било га је срамота што сам се претворио у хулигана. Осетио сам то. Управо ту и почиње моја својеврсна трансформација.

*** FLASHBACK – The End ***

 

Наставак приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Крај трећег дела)

One Thought on “КУМ НИJЕ ДУГМЕ (Трећи део – наставак № 3.2: FLASHBACK)”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.