КУМ НИJЕ ДУГМЕ (Краj трећег дела)

Претходни део приче можете прочитати овде:

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ (Трећи део – наставак № 3.2: FLASHBACK)

Тог судбоносног дана, отац jе дошао с’ посла и сели смо у трпезариjу, да заjедно ручамо. То jе била свакоднeвна рутина. Чекао сам да ме пита шта има ново у школи, па да ме онда згроми, после мог одговора. Али, сценарио jе био сасвим другачиjи.

– Шта има ново у школи? – питао ме уморним гласом сjаjни металостругар, моj ћале.

– Ништа… – направио сам малу паузу, а онда невољно додао – Добио сам двоjку из математике… – рекао сам пригушеним гласом…

Завладала jе тишина. Само jе звецкало посуђе из кухиње, где jе маjка припремала ручак.

– Лепо… идем да донесем пиво из фрижидера… да наздравимо… – изговорио jе некако театрално моj отац… – Да прославимо, моj син добио двоjку. Добро jе, ниjе jединица. Свака ти част… jа сам до школе ишао 5 километара у jедном правцу, па сам имао четворке и петице… а теби jе школа ,,до дупета”. Имаш своjу собу, нико ти не смета, можеш мирно да учиш. Али, зашто да учиш? Боље да се млатиш по школи и да ти маjка црвени на родитељским састанцима. Даj да наздравимо, па нека иде све у три лепе… – осетио сам горчину и разочарење у његовом гласу. Ниjе имао снаге ни да виче. Било би ми лакше да ми jе ,,залепио” два шамара, него овако. Ово ме jе много више заболело.

Нисам више био гладан. Устао сам од стола и из трпезариjе прешао у дневну собу. Седео сам у фотељи, у полумраку. Oсећао сам сву тежину очевих реченица, коjе су се сада некако ,,природно” надовезале на неприjатну сцену са наставником Остоjићем, гумицом и Србом.

,,Чуо сам” тишину која jе допирала из трпезариjе, а недуго затим и ,,немушти говор” моjих родитеља. Ручали су без икаквог разговора, без иjедне речи.

Урезала ми се та тишина у срце и нешто се преломило у мени. Било ме jе срамота. Али баш – срамота. И тада сам донео одлуку. Решио сам – доказаћу да могу да будем наjбољи. Победићу Остоjу. Бићу бољи чак и од Србе. Од данас – нова правила!