Четврти део приче можете прочитати овде:
JЕДАН JЕ МАРКО (КРАЉЕВИЋ). Четврти део: МРЧЕЊЕ
- Е, видите овако, драга моjа господо, ово сам желео да Вам кажем… – поче Ера своj завршни монолог, у стилу “пробошћу те на краjу баладе”: То што су они напипали тамо горе – високо, високо – то нешто мекано, топло и нежно – е, то су муда нашег Краљевића Марка! А сада ме извините, морам да кренем…“ – изговори Ера, одложи чашу и тањир које је држао у рукама, окрете се на врховима прстију и оде кући певајући…
Анегдоту о Марку Краљевићу (коjу сам наравно мало проширио и парафразирао за потребе ове кратке приче) своjевремено ми jе испричао моj отац: чуо човек негде на послу од колега и другара, па дошао кући и испричао мени.
Касниjе смо се често шалили на ту тему (у одговараућим ситуациjама), углавном алудираући на чињеницу како jе Марко Краљевић заиста био аутентична историjска личност, али да су његова jунаштва у борби против Осмaнлиjске империjе заправо била преувеличана (односно, готово потпуно измишљена).
Народни песник (као творац тих песама и записа о jуначким подвизима Марковим) препустио се машти и приписао Марку готово надљудске карактеристике. У жељи да истакне и нагласи несаломивост духа поробљеног српског народа, измислио jе свог суперхероjа у борби против турског осваjача (Отоманског царства) и учинио га практично непобедивим.
Моj отац jе такође веома волео да прати светске тениске турнире и да гледа велике тениске мечеве. Његова љубимица у женском тенису била jе витка и грациозна Мариjа Шарапова.
Што се конкуренциjе у мушком тенису тиче – уживао jе у елегантном стилу игре Роџера Федерера, али и борбености (тачниjе – фанатичноj упорности!) Рафаела Надала, коjи jе много пута буквално “ломио” игру управо тог истог „елегантног Роџера“ и доводио га до суза директно на jавноj сцени.
Чинило се да они играjу апсолутно савршен тенис…
Међутим, од тренутка када се на светским тениским теренима поjавио Новак Ђоковић – све се преокренуло буквално наглавачке! После прве Новакове победе, отац jе са одушевљењем поскочио из своjе фотеље у дневноj соби и громогласно узвикнуо:
“Е, коначно смо добили свог правог Краљевића Марка! Оваj има да их деље све редом!!”
А онда jе из своjе архиве узео jедну велику свеску (формата А4) и у њоj почео да бележи резултате свих турнира на коjима jе Новак учествовао.
Наравно, посебно jе подвлачио сваки Новаков триjумф на великим турнирима (Grand Slam) и витешке победе против наjвећих супарника: Федерера, Надала, Мареjа.
Свака од тих епских Новакових победа подсећала га jе на чувени двобоj нашег Марка Краљевића и његовог митског противника Мусе Кесеџиjе.
У моментима када би се на терену Новак нашао у готово безизлазноj ситуациjи, положен на плећа и практично стављен пред свршен чин, моj отац би као помахнитао почео да виче:
“Не даj се, Ђоко! Играj му на бекенд (backhand), молим те! Немоj на форхенд (forehand), видиш да jе ту jак! Само га на бекенд удри, мамицу му његову – док не падне у несвест!!”
Тада би (у жару борбе и неконтролисаном наступу спортске страсти) у угао собе „зафрљачио“ по неку кифлицу са сиром или парче проjе коjе jе држао у рукама, као да жели да одсервира ас (ace) за потпуни преокрет и Новакову победу.
Маjка би прво у чуду гледала како њени кулинарски специјалитети остављаjу траг на самоj “линиjи” дневне собе (ниjе дакле био аут, него чист поен!), а онда би само стегла шаке у ратничке песнице и ватрено говорила: “Браво, Ђоле! Удри га!!”
И чуда су се заиста дешавала у реалном свету, баш као у чувеноj народноj песми.
У критичном тренутку пресудног двобоjа на живот и смрт, готово сасвим изнемогли Марко би са пуно наде погледао у небо и затражио помоћ „више силе“; његова заштитница вила Равиjоjла му онда само мало помогне – подсети га на мали перорез (сакривен негде за поjасом или можда у чарапи?) коjим он боцне Мусу, а затим га потпуно распори “од учкура до биjела грла”.
И Новак jе играо баш онако како се Марко борио против Мусе: пронашао би скривено оружjе у свом богатом арсеналу удараца и незадрживо преокренуо ток игре у своjу корист.
Осећа Ноле и дан-данас ту силну енергију свих нас обичних смртника, који „од којекуде“ и негде „из прикрајка“ помно пратимо сваки његов двобој: пљујемо телевизор када губи и потом љубимо исти тај телевизор када Новак подигне победнички пехар.
А онда сутрадан одемо на посао (тамо негде на западу или на истоку, потпуно jе небитно), лежерно се осмехнемо и кажемо:
„Ови Ваши великани, колоси, дивови, гиганти, титани – стварно су много добри. Али опет, када сви они заjедно подигну своjе руке високо, високо и чак када се мало пропну на прсте – могу jедино да осете нешто мекано, топло и нежно – а то су наравно…“ – знате шта и знате већ чиjа…
Jедино што ме je растужило непосредно после Новакове победе у Аустралиjи ове године, jесте чињеница да ми телефон неће зазвонити (као много пута до тада) и да нећу чути весели глас свога оца: “Jел’ си гледао тенис? Како га jе одрао Ђока – свака му част!! Стварно је најбољи!!!”
У очевоj свесци формата А4 неће бити уписан нови Нолетов тријумф, јер крајем јула месеца прошле године мој отац је одиграо свој последњи меч. Његова свеска ће заувек остати као jедан специфичан историjски документ и оригинално сведочанство о томе да савремени Марко Краљевић ниjе био измишљени лик, да jе заиста постоjао и да jе заиста био – непобедив!
Идемо даље, јер тако једноставно мора. Следе турнири у Паризу (French Open), па затим у Лондону (The Championships, Wimbledon) и на краjу у Њуjорку (US Open, The United States Open Tennis Championships).
Нова прилика да наш савремени Краљевић својим савременим „буздованом-шестоперцем“ испише нове странице савремене тениске историjе.
Живи били, па видели…
Постскриптум: причу сам написао у знак сећања на свог оца (Гоша Соколов, 28.08.1947. – 26.07.2019.) и у знак поштовања његове велике привржености спортским резултатима Новака Ђоковића.
https://www.youtube.com/watch?v=_Gi6dyaNBbw&t=21s