Миодраг Јовановић – Мића био jе и остао моj стари добри школски другар.
Становали смо у истоj згради (А4) и истом улазу (101) у IV-месноj заjедници у Бору. Ишли смо у исту основну школу (“3. Октобар”) и исто одељење (од петог до осмог разреда).
Били смо манекени код наше разредне Лидиjе Тодоровић: прве наступе и модне ревиjе имали смо на великоj сцени борске Музичке школе, а одмах после тога и у Новоj тржници (тада врло популарном, тек отвореном ресторану).
Опробали смо се затим и као саобраћаjни полицаjци – изабрали су баш нас двоjицу на секциjи додатне наставе из предмета Опште-техничко образовање (популарни ОТО). Задужили смо праве-правцате униформе, a потом заустављали по граду људе у аутомобилима (у пратњи jедног “правог” полицаjца-саобраћаjца) и вршили “редовну контролу” (проверавали документа).
Ишли смо на школска такмичења из математике и физике (заjедно са врсним математичарима Гораном Jаневским и Србом Стоjилковићем), а посебно лепе успомене из те “такмичарске фазе” донело нам jе регионално такмичење у Заjечару (уз незаборавно дружење са наставником физике – Вељом). Резултат нам ниjе био примаран (били смо међу првих десет – сва четворица, а Срба и Горан – у самом врху такмичарске табеле!) – било jе важно да се лепо дружимо и добро забавимо, а у томе смо дефинитивно бриљирали.
Оформили смо и jедан прави рок-бенд са нашим другарима, браћом близанцима Зораном и Деjаном Децановићем. Нисмо се у томе прославили и нисмо дуго свирали – ми смо са Зокиjем и Декиjем врло брзо отишли на фудбал, а Мића jе после тога мало дуже музицирао у саставу групе “Аурора”, заjедно са нашим другом Томицом Манчићем.
Играли смо фудбал у нашем кавезу (одмах изнад зграде А3) и у школском дворишту (опет углавном са нашим другаром Томицом и такође браћом Децановић). Мића jе играо у одбрани (на позициjи центархалфа), а због своjе специфичне физичке конституциjе и елегантног стила игре зарадио jе врло престижан надимак – Ненад Стоjковић (бивши играч београдског “Партизана” и jедан од ретких играча тог доба коjи jе заиграо у тиму свих светских звезда).
Први самостални “момачки” одласци на море у Макарску такође су нам били заjеднички. Журке на плажи и прва пиjанства из тог периода постали су саставни део нашег локалног фолклора.
У средњоj школи смо се мало мимоишли (он jе био“природњак”, а jа “машинац”), али смо се опет “пресекли” у Сомбору на одслужењу воjног рока.
А онда смо 3 године били цимери у Београду – студирали смо заjедно (он на медицини, а jа на машинском факултету). Живели смо у Батаjници (у периоду 1991-93). Одатле се стизало до Зеленог венца легендарним градским аутобусом 706 за неких 45 минута (некада и за 30 минута, ако jе за воланом био Миле звани “Ризик”).
Ово су неке кратке истините приче управо из тог периода студирања. Тешко време деведесетих и смехотресне олимпиjаде као jедини одбрамбени механизам од свеопштег лудила коjе jе било присутно свуда око нас. Надам се да ће вам се приче свидети. Крећемо…ускоро…
Наставак приче можете прочитати овде:
Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:
Балканска душа у срцу Сибира!
https://www.youtube.com/watch?v=WAjt_mPsbvg