Стевица је био марљив и интелигентан дечак. Послушан и увек спреман да помогне родитељима, иако је још увек био тек у првом разреду основне школе.
Градиво у школи за њега ниjе представљало проблем. Био jе бистар и оштроуман, па jе сa лакоћом успевао да реши сваки постављени задатак или отклони новонасталу недоумицу.
Jедини проблем коjи jе Стевица имао, била jе мала говорна мана. Наиме, ниjе могао правилно да изговори баш све речи, па се дешавало да повремено буде мета поjединих школских хулигана коjи су волели да се грубо нашале на његов рачун.
Међутим, знао jе Стевица да се заштити од таквих насртљиваца и провокатора – понекад само вербално, али понекад и песницама ако затреба.
*
Jедном приликом, десило се следеће. Вратио се мали Стева из школе и таман закорачио у ходник свог стана, када га маjка дочека на вратима сва усплахирена:
- Стевице, сине, треба ми хитно твоjа помоћ! Знам да си уморан, али молим те да се спустиш до продавнице док си jош обучен и обувен. Треба да ми дође колегиница у госте, а jа тек сада приметила да ми нестало кафе. Ево ти паре, купи ми jедно паковање и узми себи неку чоколадицу, као награду. Хаjде, молим те…
Ниjе Стевица часио ни часа – стуштио се низ степенице брзином муње, па право до омалене продавнице мешовите робе, недалеко од своjе зграде.
Уђе Стевица унутра, по мало задихан, па као из топа рече продавачици коjа jе радила за касом:
- Добар дан. Даjте ми тафу, молим Вас.
- Молим? – згрануто ће продавачица…
- Рекао сам: даjте ми тафу… – поновио jе Стевица учтиво и мало гласниjе…
- Ништа те не разумем, малиша… – некако арогантно и неприjатно узвратила jе не баш љубазна жена…
- Поновићу Вам jош jедном… – мирно и сталожено проговорио jе одважни Стева: Молим Вас, даjте ми тафу…
- Море бриши одавде, клинац! Мене си наш’о да зезаш? Иди кући и научи да причаш, па се онда врати по намирнице! – сада jе већ врло неприjатно одбрусила нервозна продавачица и то jе дефинитивно била кап коjа прелива чашу.
**
Стевица jе њен нељубазни коментар доживео као недозвољени ударац испод поjаса, па jе из све снаге узвикнуо и узвратио истом мером:
- Пуши турац!!
- Шта си рек’о? – разрогачених очиjу узвратила jе сада већ потпуно слуђена жена: Море чекаj да те jа до’ватим, мамицу ти безобразну! – крикнула jе и у истом тренутку поскочила са своjе столице, не би ли се брже-боље дочепала малог Стевице.
Али, чигра jе био наш Стевица. Брз и окретан као мунгос, спретно се окренуо на прстима и поjурио ка излазним вратима брзином светлости. Продавачица ниjе стигла да направи ни jедан jедини корак, а Стева jе већ чврсто држао кваку у рукама. Отворио jе врата, а онда на тренутак застао и окренуо се ка заjапуреноj жени коjа jе хтела да му очита буквицу:
- А-ха!! – узвикнуо jе Стевица некако победнички и по мало осветнички: Турац разумеш, а тафу не разумеш?! – то рече, па утече, главом без обзира…
Не знам шта му jе маjка рекла када се кући вратио празних шака, али то и ниjе било толико важно. Важно jе било следеће: храбро срце у jунака и жива глава на раменима!
Jер, како то давно рече велики владика Петар Петровић Његош:
Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба чо’ека;
ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права –
то је људска дужност најсветија!
***
НАРАВОУЧЕНИJЕ:
Ма где били и где год се налазили,
говорите искључиво
jезиком љубави.
Јер, то jе jедини светски jезик
коjи апсолутно сви разумеjу…
https://www.youtube.com/watch?v=6uFvw7TxLw8&t=612s