Претходну причу можете прочитати овде:

ЦИМЕР. Прича №3: ПРИПОВЕДАЧ

 

Дошао сам тог дана из Бора у раним вечерњим часовима до главне аутобуске станице у Београду. Одатле на jедвите jаде изнесох своjу торбу до Зеленог венца и запутих се чувеном 706-ицом ка Батаjници.

Цимер ме je већ чекао у стану и након што сам се мало прибрао од дугог путовања, седосмо за трпезариjски “астал” да мало попричамо, уз обавезну кафу и ракиjу. Одмах сам морао да му се пожалим:

  • Аух, цимеру моj, грдна ме мука снашла. Замало да се упишам у аутобусу док смо били на ауто-путу. Jедва сам издржао до бензинске пумпе где смо правили паузу. Мислио сам да ће бешика да ми рикне и дошло ми да молим шофера да стане, да запишам неко дрво као кер. Велика мука, ниjе ми се то до сада дешавало…
  • Ма разумем те потпуно. Него, ниjе то ништа, има и много горе од тога… – насмеjао се некако “чапкунски” (како jе то волео да каже велики Врањанац Бора Станковић): Морам да ти испричам шта се мени десило пре неки дан, док ти ниси био ту…
  • Па шта може да буде горе од тога, сунце ти жарко? И шта си опет урадио? Хаjде причаj, у уво сам се претворио… – изговорио сам у jедном даху…
  • Може, али прво да сипаш jош по jедну ракиjицу… – насмеjао се онако простодушно, широко и грлено у свом карактеристичном стилу, због кога га jе цела наша дружина неизмерно волела; одмах сам знао да се нешто крупно десило…
  • Ево, сипам одмах… – изговорио сам и истог тренутка налио у обе чашице чудотворни животни еликсир из чисте шљивове препечинице: Говори, не могу више да чекам…
  • Живели, Цимеру, добро ти мени дош’о! – подигао jе своjу чашицу и кратко наздравио, а онда наставио даље: Слушаj каква ме невоља недавно снађе…

***

  • Био сам на слави код jeдног другара у Земуну. Тамо сам jео и пио све и свашта. Домаћин човек – спремио чорбу, пуњене паприке и сарму, па онда димљене вешалице, домаће кобасице, роловане пилеће ражњиће у сланини…па разне салате: парадаjз, краставац, кисели купус, туршиjу…а уз све то – кувана ракиjа, па онда пређосмо на пиво… а онда торта за десерт и домаће вино после десерта, уз кафу, наравно…ма све „фес“, како то воле да кажу Нишлиjе…
  • Благо теби, цимеру…баш си га уживао, завидим ти… – испратио сам мераклиjски његов почетни приповедачки елан…
  • Jeсте, све jе било супер, права уживанциjа. Дуго смо тако седели, причали, певали, али дошло време да идем кући…и људи ми кажу – остани овде ноћас, преспаваj код нас, има места… па сутра уjутру, кад се наспаваш – иди кући. Али не – погледам ja на сат и видим да таман имам времена да ухватим последњи аутобус за Батаjницу. Ако ухватим пречицу (а знам све улице и уличице напамет) има све да буде супер. Све ja то испланирам моментално, поздравим се са домаћином и кренем. И све одлично, идем тако лагано jедном улицом у правцу земунске Саобраћајне школе – приjа ми свеж ваздух после онолике хране и пића…и jош пала нека кишица пре тога, ма милина за шетњу. Идем тако и уживам, кад одjедном – “пресече” ме стомак на сред’ улице!

Овде jе напрaвио кратку паузу да мало гуцне ракиjу, па наставио даље:

  • Пробам jа да истрпим, да стиснем дупе и издржим до куће…ма jок…видим – не могу даље ни корак, нема више куд – дошло ми да се усерем и готово…и таман оно кренуло да излази, а ja брзо спустим панталоне, чучнем само “до пола” и чуjем: кррррр…све je излетело из мене моментално, све оно што сам поjео и попио пре само пар часова…усрах се као грлица, на правди Бога…

Прво сам неконтролисано почео да се церекам, а онда кадa сам мало повратио дах упитах га:

  • Па како ниси стиг’о да се склониш негде у страну, у неко жбуње или у шуму?
  • Ма какви…било je тo тренутно и неодбрањиво…jедва стигох да се раскопчам, умало да напуним гаће…
  • Па добро, шта ћеш? Дешава се, ништа друго ниси мог’о… – климао сам главом у знак разумевања и уjедно се смеjао као луд на брашно: Kако jе било даље – шта си после радио и чиме си се обрисао?
  • Ма не питаj ме ништа…нигде ништа нема: ни трава, ни слама, ни сено, ни лишће, ни папир…све голи бетон око мене…голорук и гологуз стоjим на средини улице…шта сад да радим, како овако усран да наставим даље? Него, сетим се шта ћу, хвала добром Богу…скинем сво маjицу и обришем се к’о човек…
  • Чекаj бре – коjу маjицу скинеш? Ону твоjу белу, на бретеле – легендарну?
  • Па да… шта ћу друго? Добро да сам и то имао…а она лепа, памучна, баш милина да се обришеш… – изговорио jе некако блажено и са пуно олакшања…
  • Не могу да веруjем… – колутао сам непрестано очима и уjедно наставио да се необуздано клиберим: Свака ти част, цимеру, добро си се сетио – стварно си прави господин-човек. Aли чекаj, да би скинуо маjицу и обрисао се, мораш прво да скинеш jакну и кошуљу?
  • Па наравно…скинуо сам све то, а онда свучем маjицу и готова ствар…
  • То значи да си у jeдном тренутку стаjао потпуно го, као пиштољ – по сред’ улице?
  • Jесте, стаjао сам и брисао дупе… – само се доброћудно осмехнуо и слегнуо раменима…
  • Сунце ти жарко…замисли само ако те је неко случаjно видео у том тренутку, са терасе или кроз прозор свог стана…потпуни шок за човека!
  • Знам, али шта да радим…сила Бога не моли…обришем се ja лепо, окачим маjицу на суву грану од оближњег дрвета и продужим даље до куће…
  • Стани мало…па што си окачио усрану маjицу на дрво? Да се осуши, па да jе сутра узмеш? Што jе ниси бацио негде у шипражjе или неки канал, да je нико не види?
  • Море мани ме бре, цимеру, откуд знам зашто… мука ме снашла и тако ми дошло…ваљда ми je тако било удобно и jедноставно – само испружим руку и окачим jе, па “беж’те ноге, усра’ вас дупе”…
  • Знам, разумем те…али замисли сцену када су jутром људи кренули на посао кроз ту исту улицу и када су видели такву маjицу како виси са дрвета? Шта би могли да помисле: некакве врачке, вуду-магиjа, сектантски обреди? – нисам више могао да издржим, буквално сам се загрцнуо од смеха…
  • Ма нисам имао времена да мислим на то, цимеру, веруj ми…само сам мислио како да што пре стигнем до аутобуске станице код Саобраћаjне школе, да у’ватим онаj ноћни аутобус коjи иде од Зеленог венца до Батаjнице…иначе бих целу ноћ ишао пешке, онако полу-ошамућен од тога што ми се десило…него хајде ти сипај jош по jедну, па да полегамо…сутра рано имам неке вежбе у Клиничком центру…
  • Знам, имам и jа неке обавезе код мене на факултету, од ране зоре… – налио сам ракиjу и наздравио свом другару: Живели, цимеру – нека си ти мени жив и здрав…а за маjицу не брини, купићемо другу…само да jе дупе здраво и да jе глава на раменима! – намигнуо сам му весело и другарски…
  • Тако jе, цимеру. Жив био и добро ми дош’о! – насмеjао се моj добри другар Мића, а ја сам само кратко узвратио:
  • Жив био – боље те наш’о!!

***

Наставак приче следи – ускоро!

Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:

www.siberianfalcon.com

Балканска душа у срцу Сибира!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.