Претходну причу можете прочитати овде:
Тих давних студентских дана, кад год сам имао довољно времена и кад год су временске прилике то дозвољавале – волео сам да дуго и лагано пешачим. Ваљда ми jе то остало у аманет jош из времена свакодневних фудбалских окршаjа – моjе “фудбалерске ноге” су просто тражиле додатни напор како би остале у пристоjноj кондициjи, jер je са редовним фудбалским тренинзима прича дефинитивно била завршена.
Рутински пут и “утабана стаза” од Машинског факултета преко Ташмаjданског парка, па редом поред Скупштине, Tеразиjске чесме и хотела Москва, све до велике пиjаце на Зеленом венцу – било jе ту добрих тридесетак минута не баш опуштеног, али ипак довољно приjатног и понекад благо-усиљеног хода.
Од Зеленог венца настављао сам даље аутобусом. Легендарна линиjа градског превоза 706 водила jе до самог центра претходно поменуте и прилично удаљене Батаjнице. Раздаљина jесте била велика, али на самом почетку нашег “дугопругашког” студентског статуса била jе то сасвим доступна релациjа и релативно брзо-достижна дистанца. Међутим, времена су се изненада и неочекивано променила.
Популарни возач београдског ГСП-а (Градског саобраћаjног предузећа) – чувени Миле “Ризик” – остао jе само урбана легенда и више никако нисмо успевали да за рекордних полa cата стигнемо до свог жељеног одредишта код Ауто-Нене, прве станице на самом улазу у Батаjницу.
Експресни “706” jе такође отишао у легенду. Популарни аутобус (коjи се раниjе заустављао само код Саобраћајно-Техничке школе у Земуну и после тога jедино у Батаjници) cада се заустављао на баш свакоj успутноj станици од Зелењака до Батаjе; при томе, кварио се готово редовно уз пут, свраћао до свих могућих станица у саставу Земуна и Земун-поља и тако се све то претворило у jедно мукотрпно, веома напорно и ни мало приjатно путешествиjе од минимум 120 невероватних минута!
После jедног таквог исцрпљуjућег путовања, “догегах” се напокон до нашег изнаjмљеног стана на другом спрату стамбене зграде у улици Батаjничких илегалаца и отворих улазна врата на jедвите jаде.
Цимер jе седео за великим столом у трпезариjи, у густом облаку дуванског дима – cав разбарушен, брадат и дугокос, у белоj трегер-маjици коjа jе спонтано постала његов заштитни знак. У десноj руци држао jе дугачку графитну оловку – њоме jе веома брижно и изузетно пажљиво бележио своjе мисли на великом парчету благо изгужваног папира. Укратко речено, сачекала ме jе умерено хаотична и готово апокалиптична слика jедне “сурове” студентске свакодневице.
– Cтиг’о си, цимеру? – дочекао ме срдачно…
– Здраво, цимеру… стигох некако. Шта ти радиш – опет не учиш?
– Ма учио сам до сад’, па ево правим паузу. Цимеру, морам одма’ нешто да ти признам…
– Добро, цимеру. Знаш како каже народна песма: “Признаj кучко, стари Вуjадине!”
– Знам… – насмеjао се гласно у свом стилу, а онда наставио озбиљним гласом пуним покаjања: Попушио сам све оне твоjе цигаре, цимеру – онаj“Камел”, што ти jе стаjао тамо у фиоци… мени нестало цигара, а нестало ми и пара… извини, цимеру, морао сам…
– Ма нека си ти жив и здрав, само пуши; него, не треба да претеруjеш са дуваном – ионако си измршавео, душица ти у нос… – насмеjао сам се веома гласно и сасвим искрено, jер развеселила ме моментално та његова немонтирана чистосрдачност и готово дечачка простодушност.
Изгледао jе веома наивно и симпатично збуњено, попут правдољубивог дечака ухваћеног у бесмисленоj обешењачкоj “крађи”…
– Ма знам све, али не могу сад да оставим, нервозан сам због испита; уби ме ова анатомиjа потпуно! Осим тога, моj теча Њера каже да може слободно и без последица да се пуши до тридесете године живота, а после тога мора да се батали и организам се онда самостално очисти, потпуно и комплетно… – смеjао се и мангупски намигивао моj разбарушени цимер…
– Е, ако теча Њера тако каже, онда нема промашаjа… – кроз главу су ми моментално пролетеле многоброjне анегдоте из живота познатог доктора Њере (врхунског доктора-физиjатра из нашег „Града бакра“, кога jе красио специфични боемски приступ животу и изузетан смисао за хумор; игром случаjа, Њера jе био Мићин рођени теча, па сам из прве руке био упознат са његовим многоброjним кафанским авантурама и легендарним подвизима коjи су се преносили “са колена на колено”): Него, цимеру, да те питам нешто – шта то пишеш, ако ниjе таjна? Изгледаш као Чарлс Буковски у пуном замаху и напону снаге…?…
– Смислио сам како да зарадимо паре, цимеру; иди у купатило и умиваj се, а jа ћу да насечем мало сира да замезимо, па ти онда причам уз кафу… – одговорио ми jе са огромним креативним ентузиjазмом у гласу и то ми се веома допало, али опет – “опрезност jе маjка мудрости”, па сам благо “повукао ручну” и опрезно изговорио:
– Добро, цимеру, како ти кажеш; баш ме занима шта си смислио…
Убрзо jе моj цимер спретно нарезао качкаваљ: извадио jе преостало парче сира из фрижидера (jедно и jедино, гломазно и повелико – али само на први поглед!), пажљиво га обрезао ножем са свих страна и све оне грубе, стврднуте окраjке (све оно што не може да се поjеде!) одгурнуо ближе ка ивици великог трпезариjског стола, са намером да то касниjе избаци у ђубре. Прави господин-човек, са елегантним манирима – рекао би неутрални посматрач, након тако вешто изведене “кулинарске” сцене.
– Цимеру, решио сам да пишем текстове за народњаке. Продамо месечно по jедну песму за пар хиљада марака и Бог да нас види, имамо довољно за нормалан живот! – изговорио jе моj цимер готово у jедном даху…
– Интересантно, добра идеjа… – прокоментарисао сам опрезно: Свиђа ми се твоjа замисао, само не знам шта ће на то да кажу Марина и Фута … или можда Браjа, апиш га за jаjа… – алудирао сам наравно на све познате текстописце из тог периода, коjи су бескомпромисно жарили и палили комплетном музичком сценом, без обзира на све опште-присутне и све опште-могуће музичке жанрове: Не веруjем да то иде баш тако лако са писањем текстова, цимеру моj… и ту постоjе одређена правила игре, коjа мораjу да се поштуjу…
– Ма нема то везе, цимеру – све ће то да се среди… – самоуверено jе наставио Мића, наш новопечени “текстописац у наjави”: Ако могу они да пишу – онда могу и jа; ништа ти не брини…
– Ма не бринем ништа, баш напротив; веруjем jа у твоj таленат и овако “на невиђено”, добри моj цимеру. Aли, даj бар да видим и чуjем то што си написао; да бар имам комплетну представу о чему се ту ради… – изговорио сам тихо и опрезно, али веома радознало, jер никад не знаш у ком грму спава скривени гениjалац; можда jе баш овог пута био прерушен у мршавог и косматог студента медицине, са белом трегер-маjицом лежерно извученом и ноншалантно спуштеном преко избледелих фармерица – помислио сам на тренутак и осмехнуо се другарски, у ишчекивању премиjерне презентациjе лирског надахнућа мог ненадмашног цимера…
– Ево, цимеру, сад’ ћу да ти прочитам! Ово jе рефрен, слушаj:
Сви ме знаjу као таквог –
Волим пиће, провод, жене;
Кад на пос’о jа не дођем,
Сви већ знajу зашто нема мене…
Уследиле су затим и строфе, али њих се више не сећам. Урезао ми се у мемориjу само рефрен и ево остао до дана данашњег (ко зна – можда и то о нечему говори). Урезала се наравно и наша обострана почетна реакциjа, након свеже издекламованих цимерових стихова.
Прво смо се заjедно насмеjали – баш онако човечански и баш онако од срца, а онда сам jа обазриво и смирено изнео на видело своj искрени коментар:
– Слушаj, цимеру – не звучи то лоше. Можда би неки певачи типа Шеки Турковић, Миле Китић или Бора Спужић – Квака заиста могли да направе велики хит од овог твог текста. Маjстори су то велики и имаjу пуно поклоника у широким народним масама; успех би био гарантован и вероватно би могао добро да зарадиш. Нисам баш стручан, признаjем, само претпостављам… – застао сам на тренутак да мало предахнем, али и да своjим речима придодам некакву посебну специфичну тежину: Ипак, онако искрено – мислим да би било боље да озбиљно “залегнеш” на књигу и да што пре завршиш факултет. Ето, рекох ти шта стварно мислим…
Замислио се дубоко моj цимер над своjом судбином “народног текстописца” и за тренутак jе у задимљеноj просториjи завладала потпуна тишина. Онда jе сасвим неочекивано своjим дугим прстима почео да пребирe по оним окраjцима (остацима од великог комада сира, што их jе опрезно склонио на саму ивицу стола) и да их са великим апетитом грицка jедног по jедног:
– Цимеру, ово може да се jеде уместо ’леба… – изговорио jе потпуно смирено и истовремено се насмеjао онако раздрагано, гласно и грлено, баш како само он то уме и збоч чега су га сви наши заjеднички другари неизмерно волели; затим се вратио на нашу претходну тему, са ипак приметном дозом горчине и jеткости у свом веселом гласу: У праву си, цимеру, почео сам мало да брљам и да се замлаћуjем са овим текстовима. Jеби га, имао сам добру намеру…
– Jеси, не кажем да ниси. Опет, жеље су jедно, а реалност нешто сасвим друго – како то лепо каже велики фудбалски тренер Илиjа Петковић. Одох ja да прилегнем, цимеру – мртав сам уморан. Цели дан сам на ногама, изгибох као Циганче на рингишпилу…
– Лаку ноћ, цимеру. Ваљда ће и нама jедном да крене…
– Хоће, цимеру, сигурно да хоће; само треба све ово jуначки издржати. Лаку ноћ, друже моj…
Можда jе баш те ноћи естрадни свет новокомпоноване народне музике остао без jедног врсног и оригиналног текстописца. Не знам, нисам сигуран и не могу да тврдим; али оно што знам сигурно, jесте следеће: свет медицине jе неколико година касниjе добио jедног изузетно доброг човека, у улози врхунског лекара и доктора-специjалисте из веома захтевне области ортопедиjе.
Jер, дуго jе те ноћи “горела лампа” у нашоj трпезариjи и дуго jе моj цимер остао за трпезариjским столом, са књигом у шакама. Ускоро jе градиво из анатомиjе било потпуно савладано и испит положен. А за анатомиjом су се наређали и сви остали испити са Медицинског факултета Универзитета у Београду. И све их jе моj цимер са успехом “истамбурао”…
А његови народњачки текстови? Па ето, нису ни они сасвим заборављени. Забележени су управо овде, на овим интернет-страницама и коначно потпуно доступни широком народном аудиториjуму.
Ко зна, можда нешто лепо и нешто „општенародно“ ипак испадне од свега тога. Никад се не зна и апсолутно треба живети у стилу чувеног агента 007: баш никад не реци никад.
Уосталом, “поколења дела суде”, како то jедном приликом и веома давно рече у jедном разговору управо моj добри цимер – доктор Мића…
Следећу причу можете прочитати овде:
Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:
Балканска душа у срцу Сибира!
https://www.youtube.com/watch?v=LVFMjbHqN_8