Мама Коза je имала седморо jарића. Бринула се о њима веома брижно и веома нежно, као свака мама. Сваког дана одлазила би до оближње шумске пиjаце, како би своjу многоброjну породицу редовно снабдевала свежим и разноврсним намирницама.
И ништа страшно у свему томе, рекао би обичан посматрач. Ништа страшно, осим страшног Вука, коjи се свакодневно смуцао ту негде по шуми, недалеко од њихове куће.
А то jе било нешто веома страшно – тако страшно да страшниjе не може бити, jер jе злочести и увек гладни Вук само чекао згодну прилику да доскочи сочним jарићима и да их у сласт смаже као ћетен-халву.
Но, нису били глупи мама Коза и њени jарићи. Не, то никако. Смислили су они леп начин како да се заштите од страшне напасти, оличене у лику и делу великог злокобног Вука.
Наиме, пре него што би мама Коза кренула на пиjацу (у куповину), они би веома брижно осмислили и веома пажљиво договорили специjалну лозинку, без коjе нико од седморо малих jарића ниjе смео да отвори врата свог топлог и безбедног дома.
Уколико неко споља покуца на тешка и масивна дрвена врата, мораће да каже таjну лозинку (само њима знану!) и тек тада ће му се та иста непробоjна врата отворити. Jедино тако и никако другачиjе, jер то jе био jедини залог за њихову потпуну безбедност…
Наставак приче можете прочитати овде:
Вук и седморо jарића. Други део: ПУЦАЊ У ПРАЗНО
Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:
Балканска душа у срцу Сибира!!
https://www.youtube.com/watch?v=Rk0R7crwMWA