Шестог jануара 2002 године написао сам своjу прву песму. Мучила ме некаква приjатна несаница и у глави су се роjиле разноразне (углавном љубавне) мисли.
Пребирао сам по свежем сећању и вртео некакве ,,покретне слике” – могу ли о томе да напишем песму? Подигао сам руку изнад главе и укључио стону лампу, коjа jе стаjала одмах ту, поред кревета, у углу собе. Осетио сам да своjе мисли морам хитно некако да забележим, да ,,пренесем на папир”, па сам узео оловку у руке и сео за сто.
Реченице су биле кристално jасне и нисам се дуго ,,мучио” око риме – записао сам их врло лако, као ,,из рукава”. После непуних тридесетак минута, вратио сам се у кревет и мирне душе одспавао jедну лепу партиjу. Чим сам се пробудио (негде око поднева) погледао сам оно што сам изjутра, онако ,,на празан стомак” записао – уследиле су незнатне корекциjе и песма jе била готова. Наслов jе био jедноставан: ,,СА ТОБОМ”.
Нисам знао шта ме jе спопало и мислио сам да jе то jединични, усамљени случаj. Никада раније нисам писао песме, иако сам волео да их читам. Класичну прозу и поезиjу читао сам паралелно, са великим ужитком, jош од наjраниjих школских дана. Три четвртине ,,Горског виjенца” знао сам ,,наизуст” (ону jедну четвртину нисам научио, jер ми некако ниjе ,,легла на волеj”). Међутим, у том младалачком узрасту био сам опседнут jедном другом љубављу: спортом под чаробним именом – ФУДБАЛ.
Можда ме jе због тога било некако ,,срамота” да уопште покушам да пишем песме. Забога, па jа сам спортиста, модерни ,,гладиjатор” од главе до пете – ниjе природно да такав ,,друмски ратник” покаже емоциjе! То jе знак да сам рањив, а ,,гладни вукови” прво нападаjу на ,,нејач” и одмах удараjу на оне наjслабиjе припаднике групе.
Наставак приче можете прочитати овде: