Претходну причу можете прочитати овде:

ЦИМЕР. Прича №2: ТЕКСТОПИСАЦ

 

Моj Цимер jе био (и остао) изузетан и ненадмашан приповедач. У време док смо студирали, често се дешавало да “заглавимо” на некаквим седељкама (или журкама) до касно у ноћ (или боље речено – до рано у зору). И где год бисмо се нашли (у било ком амбиjенту и било каквом окружењу – пред 5 или 55 људи), врло брзо би моj Цимер своjoм причoм преузео главну реч међу окупљенима и сви би нетремице гледали само у њега.

Становали смо заjедно три године у Батаjници и делили студентску “кору хлеба”, па сам тако имао прилике да уживо и „из прве руке“ чуjем неке легендарне приче коjе jе он (у часовима посебног “приповедачког надахнућа”) испричао само за мене. Ово jе jедна од њих и jа ћу Вам jе испричати на своj начин, мада бих више волео да сте то могли да чуjете директно од мог другара Миће.

Ево како jе то било, давне 1990 и неке, на брдовитом Балкану…крећемо…

У то доба, имао сам обичаj да понекад увече изађем на лагано трчање и благо истезање: направим по неколико опуштених кругова око наше зграде у улици Батаjничких илегалаца, тек толико да останем у довољно добром тонусу после наглог прекида фудбалске кариjере. За то време, моj Цимер би читао новине и пушио (наравно – уз кафицу), jер физички напори дефинитивно нису били његова “сфера интересовања”.

Једне вечери, у току jедног таквог лаганог тренинга, заболело ме изненада лево колено и jа сам се по повратку у стан одмах пожалио свом Цимеру:

  • Цимеру, боли ме нешто лева нога, не знам о чему се ради. Помагаj, ти си ионако будући доктор…
  • Где те боли? – моментално jе одложио новине и упитао ме забринутим гласом…
  • Ево овде, на левом колену, има нека оштра кошчица… – радило се заправо о jедноj староj фудбалскоj повреди и једном микро-напрснућу (које је временом довољно добро срасло), али понекад (при већим напорима) жариште би се обновило и осећао сам оштру, веома неприjатну бол…
  • Па како те боли? – наставио jе даље мој Цимер, готово у стилу легендарног Шерлока Холмса: Објасни ми мало детаљније…
  • Па тако лепо, боли ме кад се пипнем… – изговорио сам и истовремено кажипрстом десне руке дотакао болно место на колену своjе (некада разорне!) леве ноге: Ево овако – кад такнем прстом врх ове кошчице на колену, баш ме ужасно боли…
  • Слушаj, Цимеру, знаш како каже моj теча Њера:

“Ако те боли кад се пипнеш – а ти онда немоj да се пипаш!”

Прво сам се искрено насмеjао (jер чуо сам већ раније за ту чувену изјаву још чувенијег борског доктора Њере), а онда по мало збуњено упитао:

  • Нисам знао да ти jе чувени Њера теча?! Откуд сад то?
  • Како ниси знао? Нисам ти причао? – изненадио се моj цимер Мића: Па да, моја рођена тетка Добринка је удата за Њеру. Их, то су ти праве пишијаде од Њере! Имам још једног течу, он се зове Вили и кад њих двојица дођу код нас на славу – то ти jе да умреш од смеха. Седи да ти причам како је Њера дошао у Бор и почео да ради…

И тако моментално заборавих на бол у колену и седох да чуjем причу свог цимера Миће…

 

Дошао Њера као млад доктор у Бор – тек завршио факултет и почео одмах да стажира. И наравно, како то обично бива на сваком почетку – био Њера пун ентузиjазма, жељан сваком да помогне и да га моментално “оздрави”.

Али, не лези враже. Као што у сваком житу има кукоља, тако и међу правим болесницима има превараната и фолираната, оних коjи живе у стилу “мртав паде, здраво кући дође”.

Jедан такав фолирант и манипулатор дошао jедног лепог дана код Њере у ординациjу, на преглед. Чуо за младог и “зеленог” доктора, па решио да га мало “испрескаче”, односно да “на финту” искамчи неко боловање:

Лако ћу jа са њим…“ – помислио jе локални фраjер: „Нема он поjма, без праксе jе и без икаквог искуства. Смислићу нешто лукаво и има лагано да га предриблам у фазону:

Приjо моjа, како ћемо?

Приjатељу, лако ћемo!

Приjо, само кажи…?

Приjатељу, важи!“

И тако, куц-куц на врата, уђе он код Њере у ординациjу, добар дан докторе, jа сам таj и таj…

  • Добар дан… – узвраћа Њера: Шта те мучи?
  • Боли ме десна рука, докторе, не могу ама баш ништа да радим… па ако може неко боловање да отворимо, док не оздравим…
  • Полако… да видимо прво где те боли рука… покажи, да видим…
  • Па све ме боли, докторе, цела рука…
  • Како те боли?
  • Па ево овако: пре подне ме боли од ручног зглоба до лакта… – левим кажипрстом покаже фолирант измишљену тачку на десном ручном зглобу, па затим левом шаком обухвати десни лакат; при томе, лагано стисне десну шаку у песницу и савиjе десну руку у лакту, гледаjући нетремице у Њеру, са благо-идиотским и лицемерним осмехом на лицу: А после подне ме боли од рамена до лакта… – овог пута, левим кажипрстом прво дотакне десно раме и онда понови претходни ритуал – поново савиjе десну руку у лакту, практично показуjући Њери jедан врло неприjатан и врло некултуран „уличарски“ гест, и то два пута, у Њериноj рођеноj ординациjи…
  • Аха, разумео сам. Нема проблема, знам шта jе у питању… – изговорио jе безбрижно Њера, готово мртав-‘ладан, и одмах наставио у истом стилу: Ништа ти не брини, сад ћу jа да ти напишем рецепт… – додао jе нешто озбиљниjим гласом млади доктор и моментално дохватио „хемиjску-оловку“. Затим jе неколико минута врло брижно и врло посвећено исписивао чудотворне лекарске записе: Ево ти ови рецепти и иди одмах у апотеку, узми лекове; да их пиjеш три пута дневно и запамти добро: кад попиjеш лек, не смеш после тога да идеш ни на сунце, ни у ‘ладовину. Аj здраво, jави се на контролу за недељу дана, па ако те и даље боли – тек онда има да отварамо боловање, нема друге…
  • Добро, докторе, хвала ти… – изговорио је некако успорено збуњени фолирант. Видно незадовољан (због тога што му доктор ниjе одмах отворио жељно очекивано боловање), узео је „капу у шаке“ и експресно „заглавио“ на излазним вратима лекарске ординациjе. Међутим, баш у тренутку када се ухватио за кваку, изненада му jе „из дупета дошло у главу“ и он се као чигра окренуо ка Њери са великим знаком питања у своjим крупним преварантским очима: Чекаj мало, докторе. Како то – не смем ни на сунце, ни у ‘ладовину? Па где онда да идем?
  • Што се мене тиче, приjатељу, можеш да идеш у пи*ку материну. Ето где да идеш. Мене си наш’о да заjебаваш, у моjоj ординацији и jош да ми два пута безобразно показуjеш “буздован Краљевића Марка”?! Е, не може тако, пријатељу. Излази одавде и да ми више не долазиш са таквим „повредама на раду“. А ови рецепти што сам ти написао – то су ти витамини, Б-комплекс. Можеш слободно да их пиjеш, неће ништа да ти шкоди…

А ако не шкоди – значи да помаже, како то лепо каже Лане Гутовић у свом „Пустолову“.

Ето, испричах Вам jош jедну причу из текућег сериjала ЦИМЕР. Испричах Вам кратку истиниту причу о jедноj другоj истинитоj причи, коjу сам некада давно чуо од свог цимера.

Надам се да Вам се прича свидела и такође се надам да jе моjе скромно приповедање бар приближно достоjно вештине приповедања мог драгог другара и ненадмашног приповедача – доктора Миодрага Миће Jовановића. Живи били и весели!

Наставак приче можете прочитати овде:

ЦИМЕР. Прича №4: ВРАЧКЕ

Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:

www.siberianfalcon.com

Балканска душа у срцу Сибира!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.