*
Auto-put od Beograda ka Nišu. Odvajanje kod Paraćina, a onda legendarni planinski prevoj Čestobrodica. Božanstveni flert sa čudesnom planinom Rtanj i kratki predah u Boljevcu. Tu, na poslednjem skretanju kod Selišta, srce već hoće da iskoči iz ležišta: još samo 18 kilometara do Bora!
Uživao sam i tog dana u razgledanju živopisnog krajolika. Put kojim sam prošao “mali milion puta”, iznova je bio drugačiji: neiscrpno inspirativan, poseban. Uvek je bilo tako.
Obično bih se u vreme ispitnih rokova potpuno izolovao od “spoljašnjeg sveta”, jer sam “igrao na rezultat”, a onda bih se kasnije, kada “tornado” prođe, intenzivno prepuštao prijatnim časovima odmora i dokolice.
Voleo sam ta predivna maštarenja na svojim putovanjima. Misli su mi brodile ko zna gde, kao i obično. Osećao sam beskrajnu lakoću življenja i neopisivu slobodu.
Kad god bih se vraćao u svoj “Bakarni Grad”, to je za mene bio praznik.
**
Čim sam ušao u stan, znao sam da nešto nije u redu. Kratko sam se pozdravio sa ocem, poljubio majku i otišao u kupatilo da se malo umijem. Iz kuhinje se širio predivan miris hrane koju je majka pripremila, ali nešto drugo je lebdelo u vazduhu. Nešto drugo je dominiralo. Tuga.
Primetio sam da majka i otac izbegavaju kontakt očima. Samo bi me kratko dotakli pogledom, a onda brzo, nekako snebivljivo i nevešto – sakrivali lice gledajući na drugu stranu…
“Hoćeš li konačno da mi kažeš šta se dešava?” – upitao sam oca koji je nervozno šetao po hodniku, dok sam se ja pljuskao ledenom vodom.
“Ti ne znaš?” – pitao me nekim čudnim, prigušenim glasom…
“Ne znam…” – odgovorio sam refleksno…
Uzdahnuo je duboko, napravio još par nervoznih koraka, a onda tiho izgovorio:
“Poginuo Cvele…u saobraćajnoj nesreći…danas je bila sahrana…”
Glas mu je zadrhtao. Čuo sam ubrzane korake kojima se udaljio iz hodnika.
Pogledao sam svoje lice u ogledalu. To više nije bilo lice. Bila je to grimasa bola, jada, očaja. Oči su mi se trenutno pretvorile u gejzire vrelih suza.
Ramena su mi se tresla. U grudima se sve pokidalo. Odvrnuo sam slavinu do kraja, da majka i otac ne čuju moj jecaj…
Podigao sam pogled i kroz zavesu od suza pokušao da prodrem kroz ogledalo, kroz zid…
Želeo sam da zaustavim vreme, da vratim događaje unazad, da izmenim surovu realnost…
Samo dvadesetak dana ranije, razgovarao sam sa Cveletom. Nisam ni slutio da je to naš poslednji susret…
***
Sreli smo se u muškom frizerskom salonu kod popularne Tekice, nedaleko od Ćirine kafane. Bio sam već udobno zavaljen u “stolici za šišanje”, kada se na vratima pojavio Cvele.
Onako vedar i nasmejan, uneo je svetlost u prilično zatamnjenu prostoriju salona. Srdačno smo se pozdravili, a onda mangupski krenuli da šarmiramo dve simpatične devojke koje su tu radile. “Dva na dva” – tu osnovnu fudbalsku kombinaciju bezbroj puta smo uvežbavali na treninzima, sa našim trenerima Rajznerom i Šorbanom.
“Razlika izmedju mangupa i budale je ogromna: mangup voli da uhvati krivinu, da malo slaže, ali je dobronameran, simpatičan, ljudi ga vole; a budala – e, to je već zlo i naopako!” – učio nas je popularni Bata Šoki.
Njegov saigrač iz slavnih prvoligaških dana, a naš omiljeni Bata Pava, znao je da bude malo grublji:
“Pa šta ste vi očekivali: da će protivnik sam da spusti pantalone, a vi da zabijete pet komada? Ako hoćete da pobedite, morate dobro da oznojite dresove!”
Cveletov razdragani smeh odzvanjao je prostorijom, dok smo se glasno prisećali pojedinih anegdota. Sa uspehom je igrao za prvi tim našeg Fudbalskog kluba “Bor”. Bio je vodeći igrač, nakon što se posle jednogodišnje pauze vratio iz vojske. Često je govorio:
“Nikada nisam maštao o tome da igram za Zvezdu ili Partizan. Najvažnije mi je bilo da zaigram za Bor.”
Imao je lepe vesti: rekao mi je da ima ozbiljnu ponudu od nemačkog “Ajntrahta” iz Frankfurta, na preporuku čuvenog trenera omladinskih reprezentativnih selekcija Stevana “Ćeleta” Vilotića. Ugovor je bio gotov – praktično se čekao samo potpis.
Druga vest bila je još lepša: pripremao se za ženidbu! Oči su mu blistale – taj “potpis” mu je mnogo više značio. Bilo je pravo zadovoljstvo videti ga tako dobro raspoloženog, veselog, srećnog…
Prepričavali smo detalje sa tradicionalnog letnjeg turnira u malom fudbalu, koji se u Gradu Bakra održavao svake godine, u znak obeležavanja i praznovanja “Dana rudara”. Tokom desetodnevnog takmičarskog kalendara, tribine lokalnog stadiona za “male sportove” redovno su bile krcate. Tu, na vrelom asfaltu “malog stadiona”, kalio se čelik i dečaci su preko noći izrastali u muškarce.
Tog leta, Cvele je postao heroj i ljubimac svih poklonika fudbala: osvojio je turnir i poneo titulu najboljeg igrača! Gledao sam kako ga bez milosti mlate po nogama lokalni prevejani kostolomci, ali on je ćutao, trpeo, prkosio. Visoko uzdignuta glava, pogled čvrsto prikovan na lopti i bezrezervna igra za tim! Za pobedu! Kao da je svima želeo da kaže:
“Takvi smo mi, Pavini i Šokijevi klinci: ćutimo, trpimo i – pobeđujemo!”
Koliko sam samo bio ponosan na njega kada je primio nagradu…zapamtio sam tu sliku za sva vremena…
****
Nakon Cveletove pogibije, turnir je poneo njegovo ime. Igralo se u njegovu čast.
1995-e godine osvojili smo sa ekipom taj uzvišeni trofej. Iz ruku Cveletovog oca primio sam nagradu za najboljeg igrača turnira. Snažan stisak ruke i kratak pogled – bio je to najtužniji i najdragoceniji trofej koji sam u životu osvojio.
Kasno sam te večeri stigao kući. Dugo sam stajao ispred ulaza u zgradu i gledao u nebo. Osećao sam gordost i uzvišenost u tom strašnom bolu koji mi je iznova parao grudi. Ispijao sam svoju čašu žuči i čašu meda. Bez reči sam razgovarao sa Cveletom:
“Jednog dana, zaigraćemo opet zajedno. Ova pobeda je za tebe.”
Tiho sam ušao u stan. Moji roditelji još uvek nisu spavali. Otac je bio na finalnoj utakmici, pa mi je kratko čestitao. Nismo puno pričali.
Ušao sam u kupatilo i setio se dana kada sam na tom istom mestu čuo strašnu vest. Opet su mi suze navirale u potocima.
Vreme nisam uspeo da zaustavim. Događaje nisam mogao da vratim i preusmerim.
Ono što sam uz Božiju pomoć uspeo da uradim, jeste da pobedim, u znak sećanja na tragično nastradalog druga.
Jer, takvi smo mi, Pavini i Šokijevi klinci: ćutimo, trpimo i pobeđujemo.
A kada plačemo, plačemo sami…u kupatilu…samo slavinu odvrnemo do kraja…da se ne čuje jecaj…
Posvećeno tragično nastradalom drugu Miodragu Cvetkoviću – Cveletu
i uspomeni na jednu blistavu generaciju borskih omladinaca.
U Sibiru, 25.07.2015-e godine
Dragan Sokolov
https://www.youtube.com/watch?v=XXeQji3Q4Yo&t=23s
One thought on “CVELE – POSLEDNJI SUSRET”