Шести део:

ВЕЛИКА УТАКМИЦА

 

Непосредно пред ВЕЛИКУ УТАКМИЦУ у Краљеву, Никола је потписао свој први професионални уговор. Велики корак у животу сваког младог играча који отворених очију машта о великој, успешној каријери.

Већ у том узрасту, расни стрелац Лепојевић привукао је пажњу великих клубова и било је разговора, па и конкретних предлога да им се одмах придружи. Међутим, као паметан и одмерен момак из добре и честите породице, није желео да донесе исхитрену одлуку и да „тражи преко хлеба погаче“. Фудбалским речником речено, спустио је лопту на земљу и потражио савет од искуснијих и мудријих од њега.

Један од великих играча који је своју професионалну каријеру започео управо у Краљеву, легендарни центар Владе Дивац, био је у то време члан управе КК Слога, иако је још увек активно играо кошарку у најјачој професионалној лиги на свету (америчка НБА лига). Управо његов савет је Никола желео више од свега, па га је позвао телефоном и директно питао великог аса – шта да радим, да ли да останем или да одем из Краљева?

Велики Владе је изнео свој став и рекао да би за Николу најпаметније било да остане још једну сезону у саставу Слоге, а да тек после тога опроба своју „срећну звезду“ на неком другом месту, у саставу неког већег и моћнијег клуба. И Никола га је послушао.

Сам процес потписивања првог професионалног уговора није ишао баш сасвим глатко. Председник КК Слога био је у то време популарни „Лаки“ Лакићевић и он је у стилу много познатијег Лакија Лућијана позвао на састанак Николу Лепојевића и његовог оца Момчила. Састали су се у једном ресторану недалеко од краљевачке хале спортова и после уводних речи добродошлице, убрзо се на столу нашао свеже откуцани предлог уговора. Рекло би се идеална варијанта, на први поглед, али нешто ту није било баш сасвим у реду.

Наиме, радило се о томе да су услови које је понудио водећи човек клуба били нешто другачији од очекиваних. По тада важећим законским прописима, знало се тачно коју суму новца треба да добије млади репрезентативац за свој први потпис. Лакићевић је пласирао причу како клуб тренутно има финансијских проблема и да због тога он предлаже нешто мању суму новца, али да ће у ближој будућности то свакако бити измењено.

Николин отац Момчило, као изузетно одмерен човек и војно лице, човек приучен дисциплини и хијерархији, пажљиво је прочитао текст уговора и готово прећутно се сагласио са наведеним условима. Међутим, Никола није желео да се некаква невидљива копља ломе управо преко његових леђа и није се сложио са образложењем, односно понудом.

Знао је колико вреди у том тренутку, јер био је већ проверен и доказан млади играч. Одличан стрелац и репрезентативац који је на мети великих клубова није желео ништа посебно и ништа астрономски, већ само оно што му и по законским прописима припада. Није се сложио, јер знао је за неписано правило које важи у свету професионализма – ако те недовољно плаћају, онда те недовољно поштују. Приче о финансијским проблемима нису биле уверљиве, јер у то време је спонзор клуба био Телеком Србије. Значи, новца је било довољно, али уколико делић тог новца не желите да потрошите на мене, онда ме заправо и не желите у својим редовима – са таквим образложењем је млади Никола Лепојевић устао од стола и учтиво, али довољно демонстративно и достојанствено напустио ресторан.

Неколико сати касније, у кућној атмосфери и за домаћом трпезом коју је богато аранжирала мајка Ковиљка, отац Момчило је са осмехом на лицу описао сцену за кафанским столом након што је Никола напустио састанак: „Ја сам био згранут и нисам знао шта да кажем, а Лаки се само слатко насмејао и рекао – мали има карактер, биће то одличан играч. Потписаћемо уговор по новим, побољшаним условима, ништа не брините.“ Тако је и било.

Недуго након тога, Никола је већ био у Београду, у хотелу Србија, где се у фази припрема окупила млада кошаркашка репрезентација. Млади спортски менаџер по имену и презимену Мишко Ражнатовић, који је тек започео своју успешну каријеру, донео је на потпис два уговора – један о заступништву између њега и Николе Лепојевића, а други од КК Слога из Краљева, такође на име млађаног репрезентативца Лепојевића. Међутим, ни овај догађај није протекао сасвим глатко. Ту сцену ми је уз осмех детаљно описао Николин брат Борко, који је игром случаја такође био присутан. Стајали су испред хотела и очекивали Мишков долазак, а онда је уследио прави мали спортски спектакл и мангупско надигравање.

Мишко је зауставио свој ауто непосредно испред самог улаза у хотел, отворио прозор и пружио Николи комплетну документацију у стилу: „Мали, потпиши ми ово на брзину, па да идем. Немам времена, у гужви сам, а и немам где да се паркирам.“ Али, не иде то тако лако са Лепојевићима. Даље нећеш моћи, како то каже један од хероја легендарног филма Ко то тамо пева.

Никола се прво слатко насмејао, а онда озбиљно завртео главом: „Не може то тако, шефе. Не потписује се уговор на брзину и у пролазу. Мораш да водиш на пиће, да частиш што си потписао доброг играча, репрезентативца. Не занима ме ништа, нађи паркинг и идемо на пиће.“

Мишко је благо заколутао очима од изненађења и спортске дрскости младог играча са којим је тек започео сарадњу, а онда је брже-боље нашао паркинг место и позвао браћу Лепојевић у чувени ресторан Монумент.

Тако је и званично почела професионална кошаркашка каријера једног необичног момка из Краљева. Много година касније, због изузетне и непоновљиве ефикасности под кошаркашким обручима, љубитељи кошарке у великој земљи Русији приписаће му спектакуларни спортски надимак – СРПСКИ КАЛАШЊИКОВ.

Никола Лепојевић у дресу Кошаркашког клуба „Универзитет-Југра“ из Русије

*** Наставак број 8 – ускоро! *** 

Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:

www.siberianfalcon.com

Балканска душа у срцу Сибира!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.