Вујица је био изузетан заваривач из Старчева, такозвани аутогенац, јер био је мајстор за аутогено заваривање. Није било проблема који тај добри човек преке нарави није могао да реши. Радио је искључиво у пару са Циром, који је био врстан бравар из Остружнице и умео је вешто да одради све припремне радове које претходе самом процесу заваривања. Поред врхунског браварског мајсторства, красило га је још нешто – увек је био миран и сталожен, спреман да истрпи све хирове и изливе незадовољства свог саборца и колеге по цеху, како то Руси воле да кажу. Одрадили су заједно безброј топлотних подстаница широм Београда и Србије, а један од деликатнијих задатака који су успешно одрадили била је реконструкција котларнице хотела Палисад на Златибору.

Мирослав Ђорђевић звани Бели био је дете са београдског асфалта, прави мангуп и „преварант“ у позитивном смислу те речи. Живео је у једној од оних високих зграда на потезу од Више саобраћајне школе у Земуну ка Земун пољу, запамтио сам то јер смо се једном приликом страшно напили у некој кафани из његовог најближег комшилука. Може се рећи да је Бели био прави специјалац Зорана Германца, буквално човек за сваку прилику и сваку улогу када је посао био у питању. Изузетан организатор и човек који је умео да пронађе решење у готово свакој безизлазној ситуацији, на било ком терену и у било којим условима. Једном приликом се пожалио Германцу у стилу „немам одакле да узмем струју, не можемо да се прикључимо нигде, све је далеко, стоје ми заваривачи…“, а Зоран му је истог тренутка узвратио готово криком: „Снађи се, бре, укради ако треба!“ У критичним моментима убрзо би се поред Белог на градилишту створио и Зоран Германац, а то је значило стопроцентно решење проблема. Тако је Германац зарадио титулу некрунисаног Краља извођачких радова, а Бели је био његов први и водећи оперативац.

Када сам се ја појавио у целој тој причи, Германац ме је одмах бацио у ватру заједно са Белим. Обишао сам са њим готово све котларнице и подстанице по Београду, укључујући и ону на Београдском сајму, коју су такође изградили Германац и његова екипа. Имали смо и једну ванредну интервенцију у месту које се зове Дивостин, недалеко од Крагујевца – поправили смо некакав велики резервоар за гориво у локалној пошти и баш након те „специјалне операције“ Бели је заказао врхунску гозбу на самој обали Дунава. До Дивостина смо отишли и вратили се црвеним Заставиним пик-апом препуним материјала и алата, а када смо се паркирали недалеко од земунске шљункаре почела је скромна фешта и боемска уживанција. Бели је још из Дивостина позвао телефоном неког свог другара који је држао мали рибљи ресторан у Земуну и кратко рекао: „Долазим вечерас са једним колегом на вечеру, спреми нам тамо свежу рибу, салату и све што треба, знаш већ…“

Пар сати након тога седели смо у неком омаленом ресторану склепаног приручним средствима, али са готово апокалиптичним погледом на шљункару и реку: велики камиони-шлепери у крупном плану и багери који утоварују песак, шљунак или шта већ. Ја сам седео поред прозора, одмах поред импровизованог грејног тела састављеног од 4 хоризонтално постављених цеви пречника 100 милиметара и дужине по два метра свака – Бели ме је у једном тренутку кратко погледао и намигнуо: „То сам ја организовао и направио, зато овде имам специјални попуст.“ Кренули смо те вечери са црногорском лозовачом и шопском салатом, а затим прешли на реш печеног смуђа. Чини ми се да никада у животу нисам јео слађу речну рибу, заливали смо је хладним шприцером у неограниченим количинама. То нам није било довољно, па смо из те кафане пешице кренули у другу, недалеко од зграде у којој је живео Бели. Тамо смо наручили свеже ћевапе и ‘ладно пиво, знам да смо неко време седели за столом и бленули у телевизор, а онда се полако губим у магловитим пејзажима.

Сећам се још да смо се дуго поздрављали и другарски опраштали испред кафане, затим сам сео у један од црвених градских аутобуса који су ишли према центру града. Негде сам и некако из аутобуса прешао у трамвај и убрзо после тога сећам се како сам чврсто грлио неку огромну тополу у Булевару револуције. Људи су ме презриво гледали док сам бљувао ватру као огњени змај и обилно заливао корење тополе, које је местимично пробило асфалт. Некако сам се, на једвите јаде и у пола ноћи, дочепао свог изнајмљеног стана у улици Учитеља Милоша Јанковића на Звездари и коначно заспао сном измученог праведника. Ујутру сам се пробудио као у неком кошмару, пробудио ме заправо мирис ћевапа који је допирао из моје црне кожне торбе. Отворио сам је опрезно, помало бојажљиво и видео лепо упаковану порцију ћавапа, а онда сам се сетио комплетне сцене од претходне вечери – Бели је брижним гласом дуго објашњавао конобару: „Мој друг Гаги живи сам, спакуј му све то, па нека понесе, да има за сутра…“ Такав је био добри наш Бели Ђорђевић, покој му души.

Да се не бих превише удаљио од основне теме под називом ЕП О „ТЕРМОПРОДУКТУ“, враћам се у саму суштину. Народским речником речено, Вујица и Бели се никако нису „мирисали“, органски се нису подносили и често су се свађали, али су због посла били принуђени да сарађују и да као врхунски професионалци решавају заједничке проблеме на градилишту. Када ми је једном приликом Зоран Германац рекао: „Напиши ми једну песму за Вујицу и Белог, молим те! Полудећу од њих двојице, не знам више шта да радим…“, ја сам то испратио обазривим и умерено горким осмехом, јер сам разумео колико му је тешко да све те људе испоштује, усклади и успешно заврши посао. Мисао о песми ми је била потпуно смешна и неприхватљива, али се онда све преокренуло – схватио сам да је једино песма тај чаробни простор у коме бих заувек могао да помирим Вујицу и Белог, двојицу љутих и наизглед непомирљивих ривала. Тако је клупко почело да се одмотава, тако су настали први стихови и први сонгови који су се касније претворили у спев или еп о свим тим драгим људима из фирме ТЕРМОПРОДУКТ, власника Зорана Германца који се пре пар година упокојио. Пуно сам га волео, нека му је лака црна земља.

Вујицу и Циру сам последњи пут видео на градилишту, у једној топлотној подстаници на Врачару. Били су наравно заједно, у тандему који све може да реши и заврши. Ја сам тада радио као пројектант у фирми ПОЛИС, са седиштем у лепој пословној згради непосредно поред самог Београдског драмског позоришта. Био сам између осталог и стручни надзор за неколико стамбених објеката које је пројектовала моја тадашња фирма, па смо се тако и сусрели са јунацима моје приче. Наравно, попили смо пиће недалеко одатле, у једној омаленој кафаници: Цира је као прави спортиста попио битер-лемон, а Вуле је наравно треснуо вињак (а можда и два, не сећам се тачно). Сећам се срдачних осмеха, ретких коментара увек смиреног Цире и необично веселог Вујице који подиже чашицу са вињаком, а затим каже: „Е, Драганче баш ми је драго да смо се срели!“ Један прст на његовој десној руци, онај до малог, био је неприродно савијен као последица некадашње давне повреде на раду, али то га никако није спречавало да заувек остане „мали хулиган ведрог духа“.

Циру сам после тога срео још једном, на аутобуској станици код Цветкове пијаце. Ја сам на том месту редовно чекао мини-бус који нас је сваког јутра одвозио на посао у Институт „Винча“, а Цира се ту нашао игром случаја, онако у пролазу. Кратко смо се поздравили, а онда свако на своју страну, како то обично бива. Надам се искрено да су он и Вуле живи и здрави. Сетим се често њих двојице, и Зорана Германца, и Мирослава Ђорђевића Белог…

Сви смо ми пролазни и нико није вечан. Међутим, оно што може да се одупре кобној коси времена јесу сећања преточена у приче, то су стихови, то је песма. У том духу и са том намером је направљена књига ЕП О „ТЕРМОПРОДУКТУ“, а ово је први део у тој својеврсној ретроспективи и подсећању на ту исту књигу. Живи били и весели!

 

ВУЈИЦА И БЕЛИ

Заваривач Вујица

и пословођа Бели

Проклињу дан

када су се срели;

Ал’ за „ТЕРМОПРОДУКТ“

заборављају ломове:

Заједно једу муње,

а кењају – громове!!

 

ЦИРА

Браварским занатом

предано се бави;

Овакве мајсторе –

„ТЕРМОПРОДУКТ“ слави!

Заједно са Вујицом

пева, игра, свира;

Миран, тих и вредан,

везни играч – Цира!!!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.