Почетак приче можете прочитати овде:

ЦИМЕР

 

Седео сам за великим трпезариjским столом у нашем изнајмљеном стану, у улици “Батаjничких илегалаца”. Било jе то jедно лепо стамбено насеље (релативно новиjег датума), са пристоjним типским зградама непосредно поред старог новосадског пута (одмах преко пута “Ауто-Нене”) и сасвим недалеко од великог надвожњака на самом улазу у Батаjницу.

Радио сам убрзано некакве графичке радове (из нацртне геометриjе и механике) – требало jе све да завршим баш те вечери и да сутрадан обавезно однесем на факултет (односно, да предам “за оцену”).

Batajnica is an urban neighborhood of Belgrade, the capital of Serbia. It is located in Belgrade’s municipality of Zemun.

Био сам потпуно посвећен том неодложном послу (тачниjе – био сам буквално затрпан широком палетом рапидографа, разним кривуљарима, лењирима, шаблонима и хамер-папиром, по коме сам опрезно и врло вешто исцртавао разноразне линиjе), када изненада зачух звук кључа у брави: врата се полако отворише и у омалени ходник нашег двособног студентског стана закорачио jе моj “рођени” цимер Мића, главом и брадом!

  • Где си, цимеру? Нема те дуго, већ сам мислио да зовем полициjу, да те траже ту негде по Батаjници… – подигао сам главу и гласно изговорио у шаљивом маниру, наравно са срдачним осмехом добродошлице на лицу…
  • Здраво, цимеру…ево ме, не питаj ништа… отиш’о сам у три лепе. Био сам код Мрче, звала ме да jоj помогнем да увиjе косу… – изговорио jе некако уморно и у исто време по мало избезумљено…

“Мрча” jе заправо била Емилиjа, његова колегиница са факултета и то jе била нека њихова интерна фора – тако су се међусобно ословљавали. Мени се понекад чинило да између њих севаjу jош по неке “варнице” осим колегиjалних, али Цимер ми о томе никада ниjе изричито причао и jа наравно нисам гурао нос тамо где му ниjе место. Ако жели нешто да ми каже – ту сам да га саслушам, а ако не жели – то онда значи да не треба ништа да знам. То су била наша неписана правила, jер ми смо се одлично познавали и савршено смо се разумели у таквим и сличним ситуациjама.

  • Нисам знао да и то знаш да радиш… – прокоментарисао сам, уз нови другарски осмех…
  • Нисам ни jа знао… али ето, научих и то… – насмеjао се некако “преко оне ствари” и почео да изува своjе црне “официрске” чизме са високом потпетицом…

У то доба студентских дана, Мића jе “неговао” маркантну црну браду и истовремено гаjио разбарушену подужу косу, па смо га због тога често ословљавали са “Чича”.

Чуо сам како се убрзано пресвлачи у спаваћоj соби, а онда се одjедном створио у трпезариjи. Бела трегер-маjица и излизане фармерице, прилично мршав и кошчат, маљавих груди као у Андра Кнега – у таквом “рокерском издању” отворио jе фрижидер, извукао из њега повелику металну шерпу и нервозно почео да обиграва око шпорета…

  • Гладан сам као вук, цимеру… даj да нешто вечерамо заjедно, сад’ ћу да подгреjем онаj пасуљ од jуче… како сам га маjсторски скувао, могао бих да га jедем три пута дневно, па чак и за десерт… – изговорио jе гласно и насмеjао се шеретски, у свом препознатљивом стилу…
  • Може, цимеру, ево само да завршим ово моjе што сам започео… хитно ми jе, сутра морамо да предамо, последњи jе рок… хаjде ти подгреваj и сервираj полако, а jа ћу после да скочим до продавнице, да нам купим по jедно пиво и да се “самоказним” због тога што не могу сада да ти помогнем…
  • Ма не брини ништа, само ти ради… сад ћу jа све да средим, на брзака…

Погрбио се затим некако неприродно поред електричног шпорета постављеног у самом центру кухиње и карактеристично подбочио левом руком; десницом jе наставио да меша храну, вешто баратаjући великом кутлачом по jош већоj металноj шерпи.

Онда jе изненада и сасвим неочекивано потпуно заћутао; замислио се некако “филозофски” и у мислима одлутао негде сасвим далеко, да би после прилично дуге “драмске паузе” коначно изговорио своjу чувену реплику коjу сам заувек запамтио:

  • Мислим се нешто, цимеру… научио сам да кувам… ево од данас знам и косу да увиjам… jош само сисе да ми порасту и комотно могу да се удам…

То jе дефинитивно био знак да треба хитно да га “спасавам” од црних мисли. Одбацио сам моментално све своjе “пинкле” и прибор за цртање. Покупио сам разбацани хамер са стола, а онда брже-боље спретно дохватио пар пивских флаша коjе смо чували на великоj тераси и брижљиво се обратио свом “на тренутак посрнулом” другару:

  • Аух, бре, цимеру! Па ниjе ваљда дотле дошло?! – изговорио сам ужурбано и почео да на пречац обувам ципеле – Држи се, друже моj,  одох jа да донесем пиво…
  • Цимеру, купи мени два пива, молим те! – узвикнуо jе изненада уз наиван осмех препун ентузиjазма, у лукавоj намери да ме ухвати на “криву ногу” и да на рачун дечачког шарма искамчи за себе дуплу дозу пива…
  • Не може два, немамо довољно пара… а сем тога, мораш и ти мало да учиш, не можеш само да се “мангупаш” и машташ о удаjи… – насмеjао сам се од срца, залупио улазна врата за собом, а онда се као вихор сjурио низ степенице.

Омалена “апотека” (где се врло jефтинo продавало “Лав”-пиво) била jе сасвим недалеко од наше зграде и убрзо сам се вратио са драгоценом “медицином” у рукама.

Недуго затим, “ударили” смо заjедно по преосталом пасуљу и сву студентску муку врло брзо преокренули на заразни, урнебесни смех. То jе био jедини прави лек и jедини путоказ како да бар делимично сачувамо здрав разум, у условима када се нормалан живот распадао свуда око нас…

Наставак сериjала ЦИМЕР можете прочитати овде:

ЦИМЕР. Прича №2: ТЕКСТОПИСАЦ

Добродошли у чудесни свет Сибирског Сокола:

www.siberianfalcon.com

Балканска душа у срцу Сибира!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.